НАТО агресија 1999. оставила је катастрофалне последице у сфери екологије у Србији, о чему тек почињу прва озбиљна истраживања уз подршку Владе Србије. Истовремено, невладин сектор и медији који су под превеликим западним утицајем нападају највеће кинеске индустријске инвестиције у Србији за наводне «еколошке штете». Србија треба да још јаче и брже повећава сарадњу са Кином, како би кроз ту сарадњу довољно ојачала да може активније да се супротстави овим негативним појавама.
«Посебно срамна страница историје за све земље НАТО-а било је и заувек ће остати варварско бомбардовање Југославије.» То је у свом важном тексту недавно написао секретар Савета безбедности Руске Федерације Николај Патрушев (1). Агресија из 1999, о којој он говори, била је једини рат који је цео НАТО икада водио против једне земље. Руски војни стручњаци Малишев (2) и Мухин (3), уочили су већ у току те агресије, да је створена «еколошка катастрофа», а после годину дана су констатовали да је рат вођен из ваздуха употребом високопрецизног оружја, као битну димензију имао и «еколошки рат». Већ за време Картера, САД су начиниле списак од чак 40.000 потенцијалних циљева у СССР, од којих су 15.000 били економски објекти. Са појавом високопрецизног оружја, као могућа алтернатива нуклеарном рату, појавила се могућност гађања еколошки опасних објеката (електричне централе, постројења за производњу нуклеарног горива и муниције, хемијска, петрохемијска, металуршка и биотехнолошка предузећа, рафинерије, складишта за њихове сировине и производе, цевоводи за транспорт нафте, гаса и амонијака, као и војни објекти који садрже радиоактивне и отровне материје, њихова складишта и депоније отпада). Када после првих дана бомбардовања Југославије НАТО није постигао ни један политички циљ, прешао је на дуготрајно, вишемесечно гађање инфраструктурних и индустријских – еколошки опасних објеката.
Малишев констатује:
«Током Балканског рата је погођено преко 30 рафинерија и хемијских објеката којом приликом је дошло до цурења и испуштања опасних компоненти, што је захтевало хитну евакуацију преко 70.000 људи из опасних зона. Њихово разарање је било праћено опсежним загађењем атмосфере, водених токова, тла и подземних вода врло отровним и штетним материјама (хлор, његови деривати, киселине, феноли и т.д.) у радијусу 50-200 км од разореног предузећа.
Сваки петрохемијски објекат у својој зони складишти до 500.000 тона угљоводоничког горива. Они садрже енергију еквивалентну 3-5 мегатона тротила. Разарање петрохемијских и објеката производње угља у Југославији довело је до наглог топлотног испуштања 90-150 мегатона и било је праћено крупним пожарима са формирањем облака који су садржавали велику количину чађи, тешких метала (олова, живе), сумпор-диоксида, азотних оксида, оксида угљеника, диоксина, ароматичних угљоводоника I класе опасности, као и бензопирена са канцерогеним својствима. Избацивање на висину до 3.000 метара стотина тона токсичних продуката сагоревања довело је до њиховог преношења на растојање од много стотина километара преко Белорусије на територију Русије све до линије Псков-Смоленск. То испуштање топлоте је узроковало климатску катастрофу прве половине лета 1999.г.
Ослобађање опасних хемијских материја (сировина и продуката хемијске, петрохемијске и медицинске производње) приликом разарања индустријских објеката доводи до тога да њихова концентрација у атмосфери толико премаши дозвољене да се може поредити са применом хемијског оружја. Хемијско онеспособљавање као пратећи и каснији ефекат доводиће до мутација флоре и фауне, смањења имуног статуса становништва (мутације, алергије и ширење ризичних група за СИДА-у и хепатитис, смањење отпорности на контаминацију), пораста оболелих од рака и болести унутрашњих органа. Епидемије које притом настају и то још у неповољним еколошким условима лако могу “склизнути” у пандемије за које не постоје континенталне границе.»
Када се томе дода употреба муниције са осиромашеним уранијомом (око 30.000 патрона или 10 тона DU), и кад се то упореди са 740 грама радиоактивног отпада у Хирошими или 63 kg у Чернобилу, схватићемо да је на Србију (и Европу) 1999. бачено хиљадама пута више! Малишев због свега тога закључује:
«Као резултат бојеве примене новог покољења прецизног оружја на Балкану се развија изузетно крупна еколошка катастрофа која ће захватити читаву Европу. Многе земље још увек нису свесне њених последица. Међутим, прорачуни показују да ће економски и социјални губици бити знатни. Њихове последице ће се осећати током многих деценија.»
Већ током агресије, и непосредно после ње, САД и њихови савезници су настојали да дођу до што више егзактних података о последицама свог смртоносног експеримента «in vivo». Већ у мају 1999, у Србији је први пут боравила Радна група за Балкан (BTF) UNEP-a, коју су предводили Бакари Канте из Сенегала и Пека Хависто из Финске. Ова група је објавила четири опширна извештаја, два о укупним еколошким последицама и два о DU (4). Осим њих, у првим месецима после агресије, Србију је, са истим циљем, посетила и међународна експертска група FOCUS, коју су чинили стручњаци из Швајцарске, Аустрије, Русије и Грчке. У НАТО агресији уништено је преко 100 индустријских и привредних објеката и преко 100 енергетских постројења. У поменутим извештајима дају се подаци о последицама бомбардовања најкрупнијих и најопаснијих индустријских објеката: рафинерија нафте у Новом Саду, топлана „Нови Београд“ у Београду, ТЕ „Колубара“ – Велики Црљени у селу Пољане у околини Београда, фабрика минералних ђубрива „ХИП – Азотара“, „ХИП Петрохемија“ и „Рафинерија нафте“ у Панчеву, складиште „Југопетрол“ у Прахову, складиште нафтних деривата „Југопетрол“ и трафостаница „Електроисток“ у Бору, фабрика аутомобила „Застава“ у Крагујевцу, «Прва искра» у Баричу, складиште „Беопетрол“ у Богутовцу у околини Краљева и трафостаница „Електроисток“ у Нишу. Међутим, подаци у овим извештајима су непотпуни и ублажени, јер су потпуне извештаје добиле само тајне службе САД и земаља НАТО, и због «стручног интересовања» и зато да се подаци не би могли користити као доказни материјал у евентуалним кривичним поступцима.
После свргавања Слободана Милошевића 2000. године, марионетске власти у Србији су поништиле пресуду Окружног суда у Београду против НАТО лидера, већ покренути поступак пред Међународним судом правде водили су тако да га изгубе, нису покренуле нови поступак за накнаду штете, на шта су имале право, и нису предузимале никакве организоване активности за даљу истрагу последица НАТО агресије, укључујући еколошких. Они су чак спречавали колико год су могли да се о овим темама јавно говори. Једини изузеци, које нису могли да спрече, били су одбрана Слободана Милошевића пред трибуналом у Хагу, скупови и публикације неких патриотских организација (Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала) и радови појединих стручњака, нарочито на тему пораста малигних обољења у Србији (др Даница Грујичић, Слободан Петковић).
Нова власт, која од 2012. постепено обнавља суверенитет Србије и јача сарадњу са Кином и Русијом, почела је да мења стање и у овој области, најпре у сфери реторике и обележавања значајних датума и догађаја везаних за одбрану од НАТО агресије, а сасвим однедавно и у смислу државне подршке истраживању њених последица, и то баш у еколошкој и здравственој сфери. У саставу Владе Србије је 12. јуна 2018. формирано Заједничко тело за утврђивање последица НАТО бомбардовања по здравље људи и животну средину (истовремeно је слично тело формирано и у парламенту Србије). Заједничко тело обухвата представнике 4 министарства (заштите животне средине; здравља; одбране и просвете, науке и технолошког развоја), истакнуте стручњаке и националну мрежу лабораторија, а на челу Управног одбора је министар заштите животне средине Горан Триван. Нажалост, ово тело је први радни састанак, на коме је договорило своје будуће активности (јавност није обавештена које) одржало тек 21. фебруара 2020. године, више од годину ипо дана после свог формирања.
Нова власт је од претходне марионетске «наследила» и врло разгранату мрежу НВО и медија финансијски зависних или у власништву организација и појединаца из земаља НАТО, уз обавезу да и сама учествује у њиховом финасирању, као и присуство западних «саветника» и зависност од западних «грантова» у многим државним органима. У тој области се ситуација врло споро мења. Власт је подстакла оснивање једног броја патриотских НВО, али су њихов број и ресурси и даље далеко мањи од оних које зависе од Запада.
Једна од традиционално омиљених тема којима се баве прозападне НВО је екологија. У Србији постоји хипертрофирана мрежа оваквих организација – у готово сваком насељеном месту, уз велики број у већим градовима. Њихова координација од стране западних структура на регионалном нивоу (за 18 земаља: Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Црна Гора, Чешка, Естонија, Хрватска, Косово*, Латвија, Литванија, Мађарска, Северна Македонија, Пољска, Румунија, Србија, Словачка, Словенија и Турска) обавља се преко организације REC (The Regional Environmental Center – rec.org), чије је седиште је у Сентандреји, Мађарска, а која има канцеларије у свим поменутим земљама. Највећи донатори REC су САД и Европска комисија, а затим владе Шведске, Италије, Холандије и Јапана. REC је последњи пут 2015. објавио „Регистар организација цивилног друштва Србије из области заштите зивотне средине“ у коме се налази преко 400 организација (5).
Било је сасвим очекивано да ће таква мрежа организација (и медија) зависних од Запада, осим што се готово не баве апокалиптичким последицама НАТО агресије у сфери екологије, истовремено негативно реаговати на раст економске сарадње између Србије и Кине, нарочито у области индустријских инвестиција. Томе у прилог иде чињеница да су досада највеће такве инвестиције реализоване у „еколошки осетљивим“ областима, где је НАТО већ раније направио еколошку штету – то су HBIS GROUP Serbia Iron & Steel d.o.o. (бивша Железара Смедерево) и Serbia Zijin Bor Copper (бивши Рударско-металуршки комбинат Бор). Ту се морају приметити две ствари. Прво, да је кинеско инвестирање у ове привредне гиганте руководство Србије са правом доживело као један од својих највећих успеха. А западне државе и прозападна опозиција у Србији негативно гледају на српску патриотску власт и због тога критикују све велике успешне пројекте између Србије и Кине. И друго, иако овакви системи увек производе одређену штету по животну средину, посебно јер деценијама није улагано у модернизацију њихове технологије, те исте еколошке организације нису ни приближно подизале толику буку када су ове фирме биле у власништву Србије или САД. Трећи крупан пример веома бучних реакција од Запада плаћених домаћих „еколога“ је започета гринфилд инвестиција Shandong Linglong Tire за изградњу велике фабрике аутомобилских гума у Зрењанину.
Мора се констатовати да у свим поменутим и сличним случајевима кинеске компаније улажу велика средства у модернизацију технологије и заштиту животне средине и спремне су да по еколошким питањима конструктивно преговарају и са надлежнима у Влади Србије и у локалним самоуправама. За то наводимо три примера:
а) Од 2016. године, када су Кинези преузели Железару Смедерево, сматрали су да је очување животне средине веома важна друштвена одговорност и да обавезно морају да ремонтују постројења која су еколошки небезбедна. Наиме, у почетку, када су кинески инвеститори преузели Железару, уређаји за очување човекове околине су били у веома лошем стању, па је кинеска компанија одлучила да прво инвестира у то. За само три године, токсични прах од гвожђа се сваке године смањивао, а 2019. године су достигли најмању количину токчицног праха у историји Железаре, о чему постоји пратећа документација. Железара је три године за редом пролазила контролу треће стране (као на пример SGS) и добила дипломе за за своје ангажовање. Железара је имала тесну комуникацију са српском владом и локалим самоуправама, тромесечно је одржавала састанке и подносила извештаје о стању човекове околине. 2019 године, уз асистенцију руководства српско-кинеске железаре, влада је променила законе у вези са отпадом гвожђа, што је створило простор за још бољу рециклажу отпада те врсте. У овом тренутку, фабрика води неколико пројеката у вези са побољшањем заштите човекове околине и у будућности планира да покрене још више таквих пројеката. Док су САД улагале у фабрику, током 10 година, у сферу човекове околине су уложили само 80 милиона долара, а откад су кинески инвеститори преузели фабрику, за само три године су већ уложили 140 милиона долара.
б) 2010. године, Кинеска корпорација за механизацију и инжењеринг (China Machinery Engineering corporation) је преузела реконструкцију и изградњу Термоелектране Костолац. Пре почетка кинеског пројекта електрана је радила 30 година. Често се дешавало да одједном, из неразјашњених разлога, престане са радом, па није могла да произведе довољно планиране енегрије. Србија је због сличних застоја у раду осталих електрана, морала да увози струју сваке године по цени од 300 милиона евра. Ниво отпада сумор-диоксида, азот-диоксида и токсичног праха није могао да задовољи стандарде српске владе и критеријуме ЕУ.
После реализације прве фазе пројекта, индикатори новоинсталиране механизације су достигли планиране параметре, а годишња производња електричне енергије значајно је порасла, што је ублажило проблеме у снабдевању домаћом електричном енергијом у Србији. Производња је у 2016. години поставила историјски рекорд. Током прве фазе пројекта обновљен је електрични систем за уклањање токсичне прашине и изграђен нови систем десулфуризације машинских постројења. Од када је нови систем почео да ради, количина токсичног отпада се смањила, многе врсте отпада су класификоване чак и много испод еколошких норми које прописује уговор усклађен са ЕУ стандардом. До маја 2020. године, друга фаза пројекта је испуњена са 40.5% плана. То је један од највећих енергетских пројекта у Србији у последње три деценије. Новоизграђена постројења за производњу струје у Костолцу ће давати око 15% укупне производње струје у Србији, и биће у потпуном складу са српским стандардима, а у неким аспектима и више од стандарда ЕУ. То ће бити технолошки и еколошки најбоља и најнапреднија постројења за производњу струје у Србији.
в) Откако је крајем 2018. године, кинеска компанија Зиђин Рударство преузела пројекат рудника бакра Бор-Мајданпек у Србији, велики значај придавала је екологији и уложила је око 34 милиона долара у посебне фондове за заштиту животне средине. До сада, компанија је засадила више од 55 000 садница, са зеленом површином од 200 000 квадратних метара, па се целокупно окружење због тога значајно побољшало. У исто време, компанија тренутно ради на јачању застарелих одводних пропуста и изградњи нових система за одводњавање. Професионална опрема за прикупљање отпадне прашине, допрема се у серијама и постепено ће заменити стари привремени начин уклањања прашине. Истовремено, кинески инвеститори рачунају да ће кроз овај пројекат постићи и безбедно одлагање отпадне нафте и неких других отпадних материја. Тренутно су у току изградња дугорочних система за пречишћавање отпадних вода и инсталирање уређаја за прикупљање отпадних гасова. Компанија Зиђин је поднела Извештај да ће еколошко озелењивање и унапређење животне средине у читавом рејону бити остваривано током целе године.
Ипак, у случајевима Смедерева, Бора и Зрењанина, дошло је до бурних реакција и јавних протеста које су организовале неке прозападне опозиционе политичке партије и еколошке НВО. Свему томе су додатни публицитет дали западни и прозападни медији присутни у Србији (BBC, Slobodna Evropa, TV N1, TV Al Jazeera, лист Данас, портал Nova Ekonomija итд). Карактеристични наслови у медијима су „Показало се да су све кинеске инвестиције у Србији потенцијалне еколошке бомбе“, „У вртлогу загађења и мањка информација“, „Ко плаћа трошкове „киноманије““ итд. У Бору су ти напади највише узели маха, јер су организовањем прошле године неколико јавних протеста уз подношење кривичних пријава, прозападни субјекти успели да присиле српско Министарство заштите животне средине да у фебруару ове године покрене судски поступак против Zijin Bor Copper због испуштања опасних материја у ваздух у новембру 2019. и јануару 2020.
Партије и организације које су биле најактивније у три поменута случаја су следеће: Странка слободе и правде (председник Драган Ђилас), Доста је било (председник Саша Радуловић), CENTAR ZA ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO SRBIJE – Београд, REGIONAL ENVIRONMENTAL CENTER – Сент Андреја, Београд, Renewables and Environmental Regulatory Institute – “RERI” – Београд, Greenpeace Serbia – Београд, Inženjeri zaštite životne sredine – Нови Сад, Građanski preokret – Zrenjanin, Центар за екологију и одрживи развој – Суботица, Покрет „Тврђава“ – Смедерево, Udruzenje gradjana „Izbor postoji“ – Бор, Удружење „Гласно За Омладину” – Бор.
Имајући све наведено у виду, сматрамо да Србија, у тесној сарадњи са Кином, треба да наставе и појачају своје и до сада позитивно ангажовање у три правца:
1) Даље убрзано и снажно јачање економске, научне, културне, безбедносне и војне српско-кинеске сарадње, чиме ће Србија даље јачати свој суверенитет и доћи у позицију да се активно бори против последица НАТО агресије, превелике економске зависности од Запада и превеликог западног утицаја у свом јавном животу, што је све од значаја не само за Србију него и за стабилност и равноправне односе у Европи и свету;
2) Стална даља координација активности кинеских индустријских компанија у сфери екологије са надлежним властима у Србији;
3) Заједнички рад на појачавању кинеског присуства у сфери медија и грађанског друштва у Србији.
Р е ф е р е н ц е
(1) https://rg.ru/2020/06/17/nuzhny-li-rossii-universalnye-cennosti.html
(2) Малышев Л.П. Последствия Балканской войны 1999 года // Правда России, 24-30 января 2001 (№3), с.6.
(3) Владимир Мухин. Балканы – зона экологической катастрофы. НВО № 21 (144) от 04.06.1999 г.
(5) http://documents.rec.org/publications/serbian_ngo_2015_FINAL.pdf