МЕКСИКО СИТИ
Мексико – сито.
Као да је јагода корито
ситном мрежом од мува и туриста скрито.
У мрежи москитној
сав град је од смога. Забога,
мало ме је срамота,
толико загађених лепота.
Много је од светлећих слова слито.
Шта ли ћеш просејати,
Мексико – сито?
Испод вела запевај, Карменсито:
„Усне су се заситиле – а срце није сито“.
Мала је Нерла у маглу умотана –
као у газу небеска мана.
А храм Блаженог, завејан снегом,
као препун поморанџи цегер.
Шта ме то носи по свету транзитом?
Налутало се тело, а срце није сито.
Бекство од свакодневног никога не штити,
и све незаситије расту апетити.
Волимо кроз сито, певамо кроз сито.
Сити до гуше – ал’ срце није сито.
Ни небо није сито. За прозорским крилом –
ти долећеш ваздухом крауловим стилом.
Како си ме овде, поноћнице, стигла?
Убрзаног даха, узбуђена тако,
кичме ружичастом иглом
душо затегнута јако!
***
Изазиваjте мржњу према себи чешће,
нек се неко нежан сад докопа среће.
Под нишаном снајпера запалите «Марлборо»
и четири стиха напишите набело.
Изазивајте мржњу тиме што преживљавате.
Нек узнемирени нишани кажу – да сте од вате.
И обратите се светском снајперу благо:
«Сву мржњу си стрељао?
Је ли ти драго?»
КРИТИЧАРУ
Ја не верујем у твоје
осећаје за родни дом.
Не може се волети своје
из мржње према не свом.
ПОЛ
Над вртлогом светског немира
у мислима роним својим.
Каже ми пол:
«Нека све ротира,
ја ћу да одстојим.»
ОБАЛА
Р. Раушенбергу
Овде су отисци прстију птица,
На јутарњем песку чиле –
Као троуглови девојчица
Најада које су испариле.
Андреј Вознесенски