# # #
Уска је сенка у црном минула.
Сенка нежна је у белом била.
У таласе је Луна потонула,
али је око дома пре тога запалила,
и букнуло је врело око –
за трен се озарила гора, –
и птица је запевала високо
о томе, да се у слободу мора…
У сну се нашао ноћни Тбилиси
са непознатим, а родним обрисима,
па треба ли још нешто Лариси –
када град јој је рима!
Не жалећи због прошлих времена,
с тугом се враћам том дану,
топлим сећањем охрабрена,
све видим као на длану:
немира опасну близину,
ватру очекивану са чежњом,
и стазу што ме пут неба вину
својом стрмином нежном.
Хоћу ли памтити грленог звука
варку? – то беше прекратка срећа.
Стрела се, када крене од лука,
свога тоболца топлог не сећа.
Збогом,
до виђења,
здраво! Тај
сан ће однети река.
Пати, наслађуј се, владај.
А ко ме у граду чека?
Лариса ВАСИЉЕВА (Русија)
—————————————————————
ОНА
Час пут је за мном води,
а час прхне од мене,
у пролеће се роди
из сумрака, из пене.
Даће ми излаз из ноћи
и замрсиће ми стазе,
сама ћу једва моћи –
ноге кроз шуму газе.
Она ће ватре пренути.
Она ће помрачити дан.
У поноћ ће дани кренути
трагом који је завејан.
Она,
она
једина –
љубав,
машта,
судбина.
Пуна је поверења, али и неверице има.
У њој су и слабост и силина.
Ни да је супротан след,
истина не би нестала.
Такав смо ти ми свет –
не можемо без шала.
Лариса ВАСИЉЕВА (Русија)
————————————————————
# # #
У врелом пљуску твог тела,
са криком се буди врт,
затим се буди рука и одмах
одводи моју руку.
У врелом пљуску твог тела
све је променило след:
уочи кише јавља се сунце,
а уочи муње – дуга.
У врелом пљуску твог тела,
док се у венама чује срце,
све недаће под земљом мру,
а нада пред нама шири
своја крила од дуге.
У врелом пљуску твог тела
зелене крошње покривају небо,
а светло се спаја са земљом.
Уста не траже речи, очи
не траже ништа,
јер је све ту –
у врелом пљуску твог тела.
Густа тама и гипка светлост,
невоља, срећа, сутон и зора –
све је тако неизбежно сливено
у врелом пљуску твог тела.
Марис ЧАКЛАИС (Летонија)
—————————————————————