# # #
Рођен сам тако давно,
Да понекад чујем,
Како воде нада мном
Ледене струје.
Ја лежим на дну речном,
Травом и песком певам,
Ка овом небу течном –
Као да усне немам.
Рођен сам тако давно,
Да више не говорим.
Од стене на жалу тамном
У сну бих град да створим.
Ја лежим на дну речном,
И видим са дна вода
Далеко светло, и дом,
Зелени зрак са свода.
Тако давно сам рођен,
Да ако дођеш и ти,
И ставиш ми на очи руку,
Онда ће то лаж бити,
Да те задржим не могу,
И ако одеш и ти,
А ја не пођем слепо за тобом,
Онда ће то лаж бити.
—————————————————————
АНЂЕЛО СЕКИ
– Опрости, мој драги мерцовски екваторијалу!
Секијеве речи
У Риму, после дугога изгнанства,
Док му се вид и живот гасе,
Сам усред небеског тајанства,
Он главе голе усправља се.
Рим мирише на осушену траву.
Он се последњем клања степенику.
Судбина вара, цареви нису у праву,
И ноћас последњу види слику!
Од мерцовског екваторијала
Не одваја му се стара рука;
Последњи плес је Уранија одиграла,
Ни светла нема у кули, ни звука.
Дишући горки ваздух, Секи глади
Бронзане кругове телескопа.
– Мој дивни друже, збогом нади,
До смрти је само једна стопа.
И силази низ старе степенице
У таму, у прах, ка Страшном суду,
А над екваторијалом уснуле птице
Ће весници заборава да буду.
Крочио је у моју прву сету
Његов високи драги лик,
Да за њим прошавши по свету,
Благословим последњи степеник.
—————————————————————
# # #
И већ сањао сам то, и сањам ноћ и дан,
И то ће ми се још некад приснити,
И поновиће се све, и све употпунити,
И уснићете све што било је мој сан.
Далеком неком, ван нас, ван света обалом,
Валови један за другим о камен бију лица,
А на њима је звезда, и човек, и птица,
И јава, и снови, и смрт – све вал за валом.
Био сам, јесам и бићу – и не треба ми броја.
Највеће си животе чудо и у окриља твоја
Ступам као сироче што самог себе даје,
Сам, међу огледалима, ограђен ликовима
Мора и градова, који у магли сјаје.
И уплакана мати дете у крило прима.
—————————————————————
# # #
Кад ми је испод борова ропски,
Душа носила терет измученог тела,
Још ми је земља усусрет вртоглаво летела
И дрхтале су птице, зачувши њисак коњски.
Отпала борова кора, и иглице црне без броја,
И пршти под ногом боровнице сок таман.
И векове под прстима раздирем помаман,
И тело хоће живот, и зар сам ово ја?
И ја зар то тражим бар комад суве гране
Устима сагорелим, и, као у времена она,
Земља се поји крвљу, и сестре Фаетона
Преображавају се и сипају јантаре исплакане.
—————————————————————
# # #
Сенка сам само, од оних сени које
Земаљском водом не утолише жеђи своје
И враћају се да трновитим путем броде
Мрсећи живима снове, за гутљај живе воде.
Као прва лађа из утробе океана,
Као жртвеник што се помаља из кургана,
Тако ћу се успети до тог степеника,
Где ће ме чекати жива сенка твог лика.
– А ако је то лаж, а ако је то скаска,
И ако не лице, већ гипсана маска
Гледа однекуд испод земље на сваког од нас
Сувим очима својим од тврдог камена…
—————————————————————
# # #
И ово лето је прошло,
Већ се заборавља мало.
На присоју је топло,
Али то ми је мало.
Све што се није збило
Мени је у руке пало
И као лист се свило.
Али то ми је мало.
Узалуд није ни зло,
А ни добро нестало,
Све је горело топло.
Али то ми је мало.
Живота се ширило крило,
Чувало и спасавало,
Мени је и добро било.
Али то ми је мало.
Листове није дотакло,
Нити је гране сламало.
Умивен је дан као стакло.
Али то ми је мало.
—————————————————————
БИЛИ ЈЕДНОМ
Русија је гладовала,
Хладноће су биле честе,
Грамофоне, огледала,
Чизме, капе, све је дала,
За брашно и со мењала
Године деветнаесте.
Брата старијег убили,
И отац је ослепео,
Све имање распустили,
Ко да смо у гробу били,
Једном били, воду пили
А хлеб копривни – не бео.
Остарила мати, оседела,
Задобила изглед лош
И са мршавога тела
Висе рите од одела;
Ноћу – мисао ми врела:
Да ли мама дише још?
Гости постадоше ретки
Године деветнаесте.
Речи љубазних сусетки,
Као птица у крлетки,
Имале су одјек јетки.
Нежне, у паклу биле сте.
И по кромпир иструлио
Сусетка нам је донела
И рекла је: – Што је био
Живот бедних некад чио.
Бог је Русе оставио –
Гришкина су крива дела.
Над сто нас је глад надвила.
Лепиње нам даде мати.
И први пут, као вила,
Муза ми се појавила.
Ноћу да би ме будила –
Ја се почех тад надати.
Прве строфе, остварење
Као да из грознице сте:
– Од кромпира за растење
Мама испекла печење. –
То је песничко рођење
Године деветнаесте.
—————————————————————
# # #
Црвено светло у снегу лежи,
Ал због нечег ми из сећања бежи.
Можда је то лист отргнут са гране,
Можда је завој са неке ране,
Можда је у пространство снежно
Изашло црвених груди птиче нежно,
А можда ми је мисао заварана
Магленим сутоном уклетог дана.
—————————————————————
# # #
И не жалим се ни на ког, ипак,
Имао сам на земљи и среће:
*Прокислу чорбу му сипај,
остатак баци у смеће.*
Све пролазности и крајеви красе,
А ја сам ипак вољен био:
Прва ми рече: *Збогом!* – и удала се,
Другој се сан под хумком скрио,
А трећа, у туђих срдаца шуми,
Пред сваком истеклом сузом и осмехом
Зауставља се и саставља ехо.
И дужник сам ја, а не дугују ми.
—————————————————————
АНИ АХМАТОВОЈ
I
Размештао сам снежну постељу,
Ливаде и шуме сам проредио,
Уз твоје ноге да легну наредио
Сам ловору најслађем и најгорчем хмељу.
Но после марта није било априла
И тако се вечити поредак промени.
Подигао сам ти споменик
На земљи што је најсузнија била.
Стојим под северним бескрајем,
Пред белим, блиставим, са ког сија пркос
Планинским твојим пустим врхом
И сам себе не препознајем,
Болно сам, огрнут кошуљом мрком,
Твојом будућношћу окружен, као рајем.
II
Када под Николе Морског кровом
Сиротиња из цвећа не уста,
Смирено туђе слово
Сијало је тамно и сурово
На воску државних уста.
А смисао му је био нејасан,
И схваћено се не запамти,
И нечитак као тмуран сан
Неравномерно обасјан
У мноштву свећа које пламти.
И тако је гордост претерану
Понео црни невски лед
Па је по Балтику завејану
И модроплавоме Јадрану
Носио свима на очиглед.
III
Кући, кући, у спокој,
У Комарово, до борове шуме…
О смртни анђеле мој
С венцима што узнемирују ме,
У марами чипканој,
Крила ће сад да зашуме!
Као за дрвеће снег,
За земљу није бреме
Твој отворени ковчег,
Који испред свих стреми
У твој двадесет први век,
Из времена у време.
Последњи зрак је вила
Над главом зима бела,
Ко први замах крила
Испод карелских јела.
Звезде је ноћ запалила
Изнад снежних предела.
Обећавао сам ти сву ноћ
Да ћеш бесмртна бити,
Молио те за помоћ
Да болне покидам нити,
Сву ноћ, сву ноћ, сву ноћ.
И опет ће прво ноћ бити.
IV
И ту сам сенку испраћао драгу
На последњи пут, ка последњем прагу,
А крила су јој, као два зрака,
Згасла помало, изгубила снагу.
И година је мимо протекла без знака.
Зима опет гуди из шумскога мрака.
Нескладним звоном на леденом трагу
Карелска јој јела одговара свака.
Шта, ако се сећање ван земље топи
Без снаге да дан у ноћи прозбори?
Шта ако се сенка ван земље не стопи
С бесмртношћу?
Срце, не говори,
Не варај, још мало крви попиј
И благослов упути зори.
—————————————————————
ОДА
Подметни ми испод главе руку,
Усправи ме, ко што си пре зоре
Подизала на срећу и муку,
И прикуј ме за висину, горе,
Да би твоја ватра која стеже ледом
Као плава со отицала с чела
И да се под мојим погледом
Таласају шуме и пшеница зрела,
Да се крв испод стопа, као с обронака,
Као дрво у пламену, главом доле,
Улије у море струјом сваком
Па да јој на мору бродови не одоле,
Да би опет свом прераном зову дала
Звук, и да неуморно горама одзвања.
У сазвежђа си друге претварала.
И ја сам сам од твојих предања.
—————————————————————