Владислав Сурков (помоћник Председника Руске федерације)
Русија је четири века ишла на Исток и још четири века на Запад. Ни на једној страни није пустила корење. А оба пута су пређена. Сада ће нам бити потребне идеологије трећег пута, трећег типа цивилизације, трећег света, трећег Рима…
Чланак је објављен у новом броју часописа «Русија у глобалној политици».
Има разних послова. Неким се можете бавити само у стању донекле различитом од нормалног. Рецимо, трудбеник индустрије информисања, редов – испоручилац новости, то је, по правилу, човек са узбурканим мозгом, који стално као да је у грозници. Није ни чудо, јер бизнис у области информисања захтева журбу: сазнати пре осталих, брже од свих објавити, први прокоментарисати.
Узбуђење информатора се преноси на информисане. А узбуђенима њихова сопствена узбуђеност изгледа као мисаони процес и често га замењује. Отуда појмове за дуготрајну употребу, као што су «убеђења» и «принципи» из живота истискују једнократна «мишљења». Отуда и потпуна нереалност прогноза, која, узгред, никога не погађа. То је цена брзине и свежине новости.
Мало ко је у стању да чује, уз заглушујући медијски фон, подсмешљиво ћутање судбине. Мало кога занима да постоје још и споре, масивне новости, које не долазе са површине живота, него из дубине. Оданде где се крећу и сударају геополитичке структуре и историјске епохе. Њихови смислови до нас долазе са закашњењем. Али никад није касно да их сазнамо.
14. година нашег века остаће запамћена по веома важним догађајима, који су свима познати и о којима је све речено (Мисли се на “Мајдан“ – од Запада организовани пуч у Украјини и његове последице. – Прим.прев.). Али најважнији од тадашњих догађаја нам се тек сада открива, и спора, дубинска новост о њему тек сада допире до наших ушију. Тај догађај је – свршетак епског путешествија Русије на Запад, окончање многобројних и бесплодних покушаја да постанемо део Западне цивилизације, да се ородимо са «добром породицом» европских народа.
Од 14. године на даље, простире се ново време неодређене дужине, епоха 14+, у којој нам предстоји сто (двеста? триста?) година геополитичке усамљености.
Вестернизацију, коју је лакомислено започео Лажни Димитрије и одлучно наставио Петар Први, за четиристо година, испробали смо у свим видовима. Шта све није радила Русија, не би ли постала то Холандија, то Француска, то Америка, то Португалија. Којим све пречицама нисмо покушавали да се убацимо у Запад. Све идеје које су оданде долазиле и све потресе који су се тамо дешавали, наша елита је примала са огромним ентузијазмом, у великој мери, можда, непотребним.
Самодршци су се усрдно женили немицама, императорско племство и бирократија су се активно попуњавали «лутајућим странцима». Али Европљани су се у Русији брзо и потпуно претварали у Русе, а Руси се никако нису европеизовали.
Руска армија се победоносно и жртвено борила у свим највећим ратовима Европе, која се на основу прикупљеног искуства може сматрати најсклонијом масовном насиљу и најкрволочнијом од свих континената. Велике победе и велике жртве доносиле су нам много западних територија, али не и пријатеље.
Ради европских вредности (у то време религиозно-монархистичких) Санкт-Петербург је био иницијатор и гарант Свете Алијансе три монархије. И савесно је испунио своју савезничку обавезу, када је требало спасавати Хабзбурге од мађарског устанка. А када се сама Русија нашла у тешком положају, спасена Аустрија, не само да није помогла, него се окренула против ње.
Затим су европске вредности замењене супротним, у Паризу и Берлину је у моду ушао Маркс. И неки житељи Симбирска и Јановке (Родна места Лењина и Троцког – Прим.прев. ) су пожелели да све буде као у Паризу. Они су се тако бојали да не заостану за Западом, који је у то време полудео за социјализмом. Толико су се бојали да ће светска револуција, коју као предводе европски и амерички радници, заобићи њихову «забит».
Они су се трудили. А када су спласнуле буре класне борбе, створен незамисливо тешком муком, СССР је открио да се светска револуција није догодила и да западни свет није постао радничко-сељачки, него управо супротно, капиталистички. И да ће све јачи симптоми аутистичног социјализма морати да се пажљиво скривају иза гвоздене завесе.
Крајем прошлог века земљи је досадио «социјализам у једној земљи» и она је опет замолила да је приме на Запад. Притом, некоме се учинило да је величина битна: не можемо да станемо у
Европу јер смо сувише велики, застрашујуће огромни. Значи, треба смањити територију, становништво, економију, армију, амбицију – до размера неке тамо средњеевропске земље, и онда ће нас свакако примити међу своје. И смањили су. Поверовали су у Хајека исто онако свирепо, као некад у Маркса. Преполовили су демографски, индустријски, војни потенцијал. Опростили се од совјетских република, почели да се опраштају и од аутономних… Али ни таква, умањена и унижена Русија се није уклопила у заокрет на Запад.
На послетку, одлучено је да се умањивање и унижавање прекине, и да, шта више, затражимо своја права. И тако је оно што се десило 14. године постало неизбежно.
Уз спољашњу сличност руског и европског културног модела, они имају другачији софтвер и различите конекторе. Спојити их у један систем није суђено. И данас, када се прастара сумња претворила у очевидну чињеницу, зачули су се предлози – а како би било да се мало окренемо на другу страну, у Азију, на Исток.
Није потребно. А ево и зашто: Русија је тамо већ била.
Московска протоимперија се стварала у сложеном војно-политичком коворкингу са азијатском Ордом, коју су једни склони да називају јармом, а други савезом. Но, био то јарам или савез, вољно или невољно, али источни вектор развоја је био изабран и испробан.
Чак и после Стајања на Угри, Руско Царство је настављало да суштински буде део Азије. Вешто је припојило источне земље. Претендовало је на наслеђе Византије, тог азијатског Рима. Налазило се под огромним утицајем моћних породица ординског порекла.
Врхунцем московског азијатства било је именовање за господара све Русије касимовског кана Симеона Бекбулатовича. Историчари, који су навикли да сматрају Ивана Грозног некаквим обериутом (Обериут – припадник групе ОБЕРИУ (Хармс, Заболоцки и др.), руских авангардних писаца и културних посленика, који су се залагали за револуцију и у уметности, промовисали поетику апсурда. – Прим.прев.) у капи Мономаха (Најстарија круна московских кнежева, симбол руског самодржавља. – Прим.прев. ), приписују тај «испад» његовој природној духовитости.
Међутим, стварност је била озбиљнија. После Грозног се при двору формирала утицајна групација која се залагала да Симеон Бекбулатович заиста постане цар. Борис Годунов је био принуђен да захтева од бојара који су му се заклињали на верност да такође обећају да «цара Симеона Бекбулатовича и његову децу на царство неће хтети». То јест, држава се нашла на пола корака да пређе под власт покрштених Џингисида (Потомака Џингис-кана. – Прим.прев. ) и учврсти «источну» парадигму развоја.
Ипак, ни Бекбулатович, ни потомци ординског мурзе Годунови, нису имали будућност. Почела је пољско-козачка најезда, која је донела Москви нове цареве са Запада. Уз сву ефемерност владавине Лажног Димитрија, који је много пре Петра огорчио бојаре европским манирима, и пољског краљевића Владислава, они су врло симболични. У њиховом светлу, смута се не доживљава толико као династичка, колико као цивилизацијска криза – Русија се одломила од Азије и почела да креће ка Европи.
И тако, Русија је четири века ишла на Исток и још четири века на Запад. Ни на једној страни није пустила корење. А оба пута су пређена. Сада ће нам бити потребне идеологије трећег пута, трећег типа цивилизације, трећег света, трећег Рима…
Али ипак, ми тешко да смо трећа цивилизација. Пре ће бити – удвојена и двострука. Која је укључила и Исток, и Запад. И европска, и азијатска истовремено, и зато ни азијатска ни европска у потпуности.
Наша културна и геополитичка припадност подсећају на лутајући идентитет човека рођеног у мешовитом браку. Он је свуда рођак, а нигде није рођени. Свој међу туђима, туђ међу својима.
Који све друге разуме, али кога не разуме нико. Полутан, мелез, чудак некакав.
Русија је западно-источна земља-полутанка. Са њеном двоглавом државношћу, хибридним менталитетом, интерконтиненталном територијом, биполарном историјом, она је, како и следује полутанки – харизматична, талентована, лепа и усамљена.
Изузетне речи, које никада није изрекао Александар Трећи: «Русија има само два савезника – армију и флоту» је најлуциднија метафора геополитичке усамљености, коју је одавно требало прихватити као судбину. Списак савезника може, наравно, свако да прошири по свом укусу: радници и учитељи, нафта и гас, креативна каста и патриотски оријентисани ботови, генерал Мраз и архистратиг Михаил… То неће променити смисао: сами себи смо савезници.
Како ће изгледати усамљеност која нам предстоји? Као смрзавање скитнице на утрини? Или као срећна усамљеност лидера алфа-нације која предњачи пред свима, и пред којом «се склањају у страну и пропуштају је други народи и државе»? То од нас зависи.
Усамљеност не подразумева потпуну изолацију. Безгранична отвореност је такође немогућа. И једно и друго би било понављање грешака прошлости. А будућност има своје грешке, њој грешке прошлости не требају.
Русија ће, без сумње, трговати, привлачити инвестиције, размењивати знања, ратовати (и рат је вид општења), учествовати у савезима, бити чланица у организацијама, конкурисати и сарађивати, изазивати страх и мржњу, знатижељу, симпатију, усхићење. Али сада без лажних циљева и самопорицања.
Биће тешко, често нас подсећа класика домаће поезије: «Около само трње, трње, трње… у п.м. кад ће већ једном звезде?!»
Биће занимљиво. А биће и звезда.
Превео: Владимир Кршљанин
9. априла 2018.
http://www.globalaffairs.ru/global-processes/Odinochestvo-polukrovki-14-19477