Пре 75 година, 1945, Васкрс је био на Дан Светог великомученика Георгија Победоносца, покровитеља руске војске –Ђурђевдан, 6. маја. Већ на велики четвртак, у Берлину је било тихо – и последње нацистичке јединице обуставиле су отпор и предале се руској армији којом је командовао маршал Георгиј Жуков, који је ослобађајући Русију и Европу, са собом носио Казанску икону Пресвете Богородице, ону исту која је по Стаљиновом наређењу крајем 1941. три пута облетела Москву и спасла је од немачке офанзиве.
Кћи маршала Жукова, Марија, записала је и ово: „Отац је био по рођењу и васпитању, по свом доживљавању света, православни човек, као што су православни били и његови војници, који су, заједно са њим, пред битке говорили: „Ну, с Богом!“. Тим речима га је благословила и његова мајка, када га је испраћала из села у Москву…“
Рат је за Русију почео 22. јуна, на Дан свих Светих просијавших на Земљи Руској, а Победу су донели Васкрс и Свети Георгије. Застава СССР завијорила се над Рајхстагом 30. априла. Истог дана Хитлер је извршио самоубиство. А у ноћи са 8. на 9. мај његови команданти су пред Жуковом потписали Акт о безусловној капитулацији.
Неколико дана раније, 25. априла, на реци Елби, радосно су се срели и загрлили војници две армије, чије је савезништво определило коначан исход Другог светског рата – СССР и САД. Тим поводом, ове године Путин и Трамп су објавили Заједничку изјаву, подсећајући свет да је то била «кулминација колосалних напора многих земаља и народа, који су се ујединили у оквирима Декларације Уједињених Нација из 1942. године».
««Дух Елбе», наглашавају Путин и Трамп, пример је како наше земље могу да одложе у страну противречности и да изграде поверење и сарађују у име заједничког циља. Пружајући данас отпор најозбиљнијим изазовима XXI века, ми одајемо признање врлинама и храбрости свих оних који су се заједно борили за победу над фашизмом. Њихов херојски подвиг неће никада бити заборављен.»
Велика Победа над фашизмом створила је савремени свет и сва његова правна, политичка и морална достигнућа. Обликовао се тај свет и кроз Уједињене Нације, али у првом реду кроз састанке «велике тројке»: Стаљина, Рузвелта и Черчила.
Шта је томе претходило? Прво, настанак фашизма, као најцрње странице светске историје и западног капитализма, који не би био могућ без активне улоге водећих англосаксонских банкара и индустријалаца. Друго, огромне жртве и огромне победе православне Русије. Тек тада је дошло до потпуне историјске поларизације на «савезнике» – силе добра и «осовину» – силе зла. Рузвелт се у почетку двоумио да ли да САД стану на страну Немачке или СССР-а. Али, када је донео одлуку, није од ње одступао, све до своје смрти. Черчил је пак, све време играо двоструку игру, планирајући, и после пада Берлина, отпочињање новог рата против Русије, са ослонцем на остатке Хитлерових дивизија и америчко нуклеарно оружје.
Данас је свет поприште свеопштег хибридног рата и системске кризе неолибералног глобализма, у којој многима на планети прете глад, болести и смрт, иако је научно-технолошки напредак такав да би свих осам милијарди људи могли да живе у благостању. Од добробити човечанства, некима је опет важнија сопствена власт, моћ и богатство. И то је тренутак да се највећи и најмоћнији поново окупе и дају онакве смернице за будућност човечанства, какве људи од њих очекују.
До тога, наизглед није далеко. Бољи свет активно заговарају Русија и Кина, које су први пут у историји и војно-политички и економски моћније од англосаксонског, евроатлантског Запада. А светски дил у циљу свеопштог економског просперитета, заговара и садашњи амерички председник. Свету је баш потребна «нова Јалта», са новим учесницима – Путином, Сијем и Трампом, као што предлаже руски професор Игор Панарин. И можда баш – у Београду. Сигуран сам да би Србија то волела.
Актуелна глобална битка води се против једног вируса и оних који би да га злоупотребе. Да ће «силе зла» ту битку изгубити, већ се види, између осталог и по томе, што се и ауторства, па и саучесништва, сви одричу.
А и по томе што ће Москва ипак обележити Дан Велике Победе 9. маја. Парадом ваздухопловно-космичких снага и великим празничним ватрометом. «Бесмртни пук» и «Пут сећања» 9. маја ће напунити Интернет.
И у овом Дану Победе ће, све достојније последњих година, учествовати Србија. Ускоро ће у Београду, у сарадњи са Русијом, бити основан Институт за очување историјског сећања.
Права Србија зна да је чување и неприкосновеност истине о Дану Победе и његовом људском, моралном и духовном тријумфу, у који је и сама уградила огроман број жртава – путоказ и барометар о томе има ли човечанство будућност. То је и једина гаранција опстанка саме Србије.
Јер у Велику Победу 20. века, највећу победу у историји човечанства, сливени су и ослобођење Балкана 1912 (у част којег је настао најчувенији руски војни марш «Славјанка» који се чује на свакој Паради Победе), и Голгота и Васкрс Србије 1914-1918, и усташки геноцид, два антифашистичка покрета и народно-ослободилачки рат 1941-1945, и отпор разбијању Историјске Србије и НАТО агресији 1991-1999. И покушај уласка у Савез Русије и Белорусије 1999. И Декларација о стратешком партнерству са Руском Федерацијом 2013. И споразум о слободној трговини са Евроазијским Економским Савезом. И наше будуће ослобођење и уједињење.
Покушаји «сила зла» на разним местима по Европи да доведу у питање Велику Победу, изједначе «фашизам и комунизам», поруше споменике совјетским ослободиоцима – срамни су, подли и осуђени на пропаст.
За нас у Србији, истина о Великој Победи у коју смо уграђивали жртве током читавог 20. века, споменици и гробови ослободилаца су – света места.
И зато се придружујем предлогу прослављеног команданта одбране Кошара, пуковника Љубинка Ђурковића, да се, као што је то учињено на централном меморијалу на Поклоној Гори у Москви, и на Гробљу ослободилаца Београда, где заједно почива највише српске и руске браће, подигне православни храм.
Владимир Кршљанин