Дмитриј Медведев, тада председник Руске Федерације био је 20. октобра 2009. у Београду. Он је тада подсетио Србију и свет колико је ослобођење Београда од фашистичке окупације био важан догађај и са колико поноса и искреног пијетета тај датум треба обележавати. Тадашње прозападне власти то нису могле да одбију, али је све урађено уздржано, стиснутих зуба. Чак ни парастос ослободиоцима није служен. Премијер Дмитриј Медведев је после 10 година дошао истим поводом у Србију, која је сад много слободнија, која је Руској Федерацији и стратешки партнер и савезник, и која се тиме поноси. Као што је обећао на свечаној академији у Сава Центру у присуству Дмитрија Медведева, председник Србије Александар Вучић је недавно отворио улицу Николаја Кравцова, хероја СССР, који је погинуо у борби за ослобођење Београда, чиме је исправљена историјска неправда, настала због 1948. О братској помоћи Русије Србији се често говори, а посебно оваквим поводима. А да ли је и Србија помагала Русији?
Није исправно стално мерити и набрајати када и колико је Русија помогла Србији, и Србија Русији. Такво размишљање полази од претпоставке да су Русија и Србија две различите државе са два различита народа, које онда једна према другој испољавају интересе, пријатељство, братство…
Последњих дана и година, Запад пред очима света раскринкава своју злу суштину, али и системску кризу. Притом, западно зло је хистерично усмерено највише према Русима и Србима. Дакле, суштинско зло, против суштинског добра. Зато православним верницима ни у Русији, ни у Србији, не треба прича кад је ко коме помогао. Они знају да смо ми – једно.
Подсетимо се неколико најкрупнијих доказа тога да смо једно, гледано са српске стране.
Русија је постала православна и тиме велика пре 1000 година, (и тада) под Владимиром Великим. Нова, велика и православна Русија, убрзо је створила свој манастир Русик (Св. Пантелејмон) на Светој Гори. У њему се замонашио Свети Сава. Тада су, и дуго потом, Срби и Руси користили исти књижевни језик. Свети Сава је саставио и објавио Законоправило (Номоканон, Кормчују књигу) на 800 страна, која је на тај језик донела све богатство Ромејског права и државне организације и учинила га заједничком тековином Срба и Руса. Најпре се, под Немањићима, Срби уздижу до царства васељенског (док Русија тоне под монголско-татарском најездом), као последња фаза Ромејског царства. Тада Цар Душан преузима ктиторска права над Св. Пантелејмоном, о којем брине упоредо са Хиландаром и додељује му (и он и његови наследници) за издржавање поседе по Србији. У већ од Турака покореној Србији, ти поседи нестају, а Света Ангелина даје монасима Св.Пантелејмона своје писмо руском великом кнезу Василију Ивановичу, оцу Ивана Грозног, молећи га да већ ојачала Русија поново преузме бригу о манастиру. Тада, после Србије, Русија узраста на царство васељенско и настаје Трећи Рим. Наш. Руски. Српски. Православни. Васељенски. Заувек.
Неки од предака Ивана Грозног су из Србије, а велики светитељ Сава Српски бива осликан чак два пута у Архангелском сабору московског кремља, усипаљници Рјуриковича. Сем њега, изображени су и Свети Симеон и Свети кнез Лазар.
Док је Србија под турским јармом, она се у Русију нада, а Русија и формално бива заштитник православног живља у Турској (као да су њена „национална мањина“) и потпомаже и подстиче све њихове ослободилачке акције, од Првог и Другог српског устанка, преко неуспелог покушаја стварања Балканског савеза под Кнезом Михајлом, све до стварног стварања Балканског савеза 1912 и ослобођења Старе Србије и Косова.
У међувремену, они Срби који су то могли (већином они пребегли у Аустро-Угарску) или кад им је тамо претило покатоличење, одлазили су у Русију. Српски хусари су у насељавању Новоросије основали две области: Славјаносербију и Новују Сербију. Многи од њих су постали племићи и задужбинари. Рачуна се да су око 60 Срба у 18. и 19. веку постали генерали у руској војсци. У Бородинској бици, од 37 генерала, 10 су били Срби. Најпознатији међу њима били су Михаило Милорадовић, Ђорђе Арсенијевић Емануил, Петар Поповић Текелија, адмирал Матија Змајевић, као и хусарски команданти из Новоросије Јован Шевић, Јован Хорват, Никола Прерадовић.
Сава Владиславић Рагузински, велики дипломата Петра Великог, кључно је допринео разграничењу са Кином, сматра се утемељивачем руске обавештајне службе, а познат је и као човек који је у Русију довео Ибрахима Ханибала, прадеду великог песника Александра Пушкина.
Потомци Срба који су свој православни живот наставили у служби Руске империје, били су и велики руски светитељи Свети Јован Шангајски и Свети Јован Тобољски.
Противречна и драматична историја 20. века калила је и потврђивала српско-руско братство и идентичност, и на нове и неочекиване начине.
Први светски рат био је најмасовније жртвовање Срба у том веку. Жртва је била и на страни Русије и руског цара, који је у рат ушао да би заштитио Србе, обезбедио им да преживе албанску голготу, да би на крају изгубио и живот и царство. И много белих Руса и Руска загранична Црква, нашли су братско уточиште у Србији, уздижући је на нови ниво развоја науке, архитектуре, уметности.
Православни Срби и Руси су слободни људи са развијеним осећањем за заједницу и друштвену правду. То осећање је код њих далеко јаче од свих греховних тежњи ка личном богатству, моћи и телесном уживању. Стога су, у Русији и Србији последњих векова, сувише отвореним ка западном утицају, многи Руси и Срби, баш због своје православне суштине, изабрали социјалистичке, па чак и револуционарне идеологије, као пречицу ка правди.
Међу учесницима Октобарске револуције, било је око 30.000 Срба. Поменимо неке од најпознатијих: Вукашин Марковић, Лењинов саборац, руководилац КП (б) СХС; Данило Срдић, учесник јуриша на Зимски дворац, касније комдив, командант корпуса; Алекса Дундић, коњички командант Црвене Армије, саборац Буђонија; Владимир Ћопић, командант 15. Интернационалне бригаде „Линколн“ у Шпанском грађанском рату, један од главних руководилаца КПЈ; Димитрије Георгијевић, агитатор у Омску, учесник Шпанског грађанског рата, са Црвеном Армијом дошао 1944. у Србију и постао генерал-потпуковник ЈНА; Никола Груловић, политички комесар првог југословенског пука Црвене Армије, комунистички посланик у Краљевини СХС 1920. и АВНОЈ-у 1943, дипломата; Никола Ковачевић, секретар Југословенског револуционарног савеза у Кијеву, комунистички посланик 1920, учесник Шпанског грађанског рата; Илија Милкић, један од оснивача Коминтерне.
Судбине српских учесника револуције показују да се већ тада ковало ново бојево братство, које је дошло до пуног изражаја у Другом светском рату, нарочито у заједничком ослобођењу Србије од фашизма. Због природе СССР-а, нове руске државе, и међу Србима је комунистички покрет отпора однео превагу над монархистичким, док су поједини српски официри ратовали у редовима Црвене Армије, међу којима и Жарко Броз, кога можемо сматрати Србином и по његовом животу и због тога јер му се отац са мајком Рускињом венчао у православној цркви.
Срби су се од западних освајача у 20. веку три пута бранили и одбранили. У Другом светском рату и у западној агресији на Југославију 90-их, за велики српски подвиг сматра се да су својим отпором одложили напад на Русију. Без обзира на улогу војске, Цркве, политичара и западних сила у организовању преврата 27. марта 1941. и одбацивања сарадње са Хитлеровом Немачком, кључни фатор успеха тог преврата, што се јасно видело у масовним демонстрацијама, била су дубока и доминатна проруска осећања у народу. Народ није могао да прихвати да се Србија нађе у табору непријатеља Русије. Напад на СССР је одложен два месеца у ситуацији када је то совјетском руководству било веома важно. После напада Немачке на СССР 22. јуна, српски народ се диже на антифашистички устанак, уверен какав ће исход рата бити, везујући за себе неколико фашистичких дивизија, које нису могле бити послате на Источни фронт.
Још већи подвиг, иако са мање жртава, Србија је остварила 90-их. Пуних 10 година је одолевала свим врстама рата, притисака и санкција од стране Запада, што је кулминирало 1999. јединим ратом који је читав НАТО пакт у својој историји водио против неке земље, не могавши да је покори. Србија је толику снагу показала јер се вратила себи, а тиме и превазишла последице русофобије коју је, у време Милана Обреновића и Јосипа Броза, Запад сејао у Србији. Тешке последице тог времена трпимо и данас, али је наш отпор дао прилику Русији и да јасно сагледа суштину западне политике и да се потпуно опорави у моралном, војном и економском смислу.
Лидер Србије 90-их, Слободан Милошевић је после „обојене револуције“ 2000. изручен Хашком трибуналу, у коме је 2006. уморен је од стране Запада, после одбијања трибунала да га пусти на лечење у Москву, за које је Русија дала гаранције. Његова супруга и син су у Русији 2003. добили политички азил. Супруга је ове године преминула, после 16 година изгнанства. Надамо се да ће Србија ускоро бити довољно слободна да у њу могу да се врате Слободанова деца.
Србија Слободана Милошевића и Русија Владимира Путина представљају историјску синтезу православне и слободарске суштине великог и јединственог „двоименог“ народа. Зато није ни чудо да је први у историји предлог интеграције две државе дошао баш од Слободана Милошевића 1999, кроз иницијативу за улазак Србије у Савез Русије и Белорусије. Милошевић и Путин се никада нису срели, јер су се „за мало“ историјски мимоишли. Реализацију иницијативе из 1999. онемогућили су неадекватна реакција Јељцина, а затим и „обојена револуција“ у Београду. Данас би било мудро вратити се тој иницијативи, јер би то било од огромног значаја за стабилност Европе и света, а био би то и једини начин да Србија дође до поново буде велика и поврати изгубљено у ратовима 90-их.
Пре неколико година се, чак и уз нешто публицитета, одвијао грозничави покушај да се утврди да ли је Владимир Путин српског порекла. Његово презиме није много често у Русији, а у Банату и данас има Срба са тим презименом (кажу да су пореклом са Косова), а управо из Баната (Поморишка крајина) се део Срба у 18. веку преселио у Новоросију, па би можда и Владимир Владимирович могао бити потомак неког од њих. Коначни одговор на ово питање нисмо сазнали, али није ни неопходно да га знамо. Владимир Путин је, по свему, прави Рус, а то значи да је и прави Србин. То смо много пута осетили и у то смо уверени.
На крају, вратимо се можда најбољем православном „геополитичару“, плодном списатељу, данас веома вољеном и у Русији, Светом Николају Жичком, који је у свом познатом делу „Српски народ као теодул» написао следеће:
„Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања. По тим својим великим знањима, које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања, Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небесног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје.”
„Царство балканских народа са царством свете Русије – не Русије неруске и чивутске, него свете православне Русије – може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај миленијум још није у историји света остварен. А оно што је суђено од Бога, мора се остварити. Ко ће остварити ако не они, који су до сада били највише мучени и презирани, сечени и гажени, тј. Словени и остали православни народи? Речено је српском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако него теодулијом, свакидашњим програмом српског народа.”