- Питање колико ће ефикасно земље излазити из карантина је веома важно. Мислим да ће Сједињене Државе бити у најтежој ситуацији, јер су се тамо поклопиле финансијске турбуленције, које трају већ 20 година, паника и конвулзивни потези власти, који се повлаче без икаквог озбиљног плана, по принципу „наштампаћемо новца колико год треба“
- Оно што се сада историјски догађа налик је времену 30-их и 40-их година – стари светски поредак више не функционише, институције које су обезбеђивале економски раст су издахнуле, почиње формирање нове светске економске структуре, то јест новог система институција, са маосвним преласком на нове технологије
- Свака финансијска криза је редистрибуција богатства на апсолутно гигантском нивоу… Овај амерички систем је сада практично превазиђен. Више не обезбеђује економски раст… Отприлике већ 20-25 година реални приходи становништва САД не расту, односно систем са становишта реалне економије ради „у празно“, доносећи профит онима који су приватизовали штампарију новца
- Кинески систем управљања економским развојем данас је за ред величине ефикаснији од америчког. Ефикаснији је и од оног који је био у Совјетском Савезу
- У Кини су све банке у државном власништву и све раде на повећању инвестиција. Стопа акумулације у Кини достиже 45 одсто бруто производа. То не постоји нигде више на свету. У Америци је 20 пута мања
- Русија коначно има све потребне алате за нови развојни модел. На иницијативу председника Путина су донети закон о стратешком планирању и закон о индустријској политици и уведени посебни инвестициони уговори – покренути су механизми рефинансирања комерцијалних банака за конкретне циљеве. Засад су формулисана само два циља – мала и средња предузећа и финансирање пројеката уз гаранције владе
- Када наше олигархе на Западу држава жели да пошаље на једно место, поставља им се питање о пореклу новца. Зашто Централна банка Русије не поставља шпекулантима питање – одакле вам новац? Требало би проћи кроз поступак провере законитости порекла новца. Чак иако је све легално, мора да постоји време које блокира шпекулативни напад
- И наредних 20-30 година глобални раст економије ће се одвијати у троуглу Кина-Индија-Југоисточна Азија. Ту је центар глобалног економског развоја и морамо настојати да будемо што ближи том центру. Морамо се изоловати од нестабилности коју данас ствара амерички финансијски систем и вратити у наш систем управљања исте елементе стабилизације дугорочног планирања које смо некада имали, а који се сада успешно примењују у Кини и Индији
- У САД видимо финансијски колапс и конвулзивне покушаје америчких власти да напуне економију новцем кршењем свих замисливих пропорција финансијске стабилности. То је већ панична реакција: наштампати четири трилиона долара и убацити у систем, половину поделити становништву, половину дати бизнису, а даље ћемо да видимо…
- Кина која, упркос паду у првом кварталу, данас самоуверено излази из кризе. Тамо ће модел управљања и развоја економије, који је Кину 30 година гурао напред са највишим стопама раста у свету, сигурно успети врло брзо да повећа свој замах и да се врати стопама раста које су постојале пре кризе. На рачун, пре свега, домаћег тржишта и убрзане примене програма „Један појас – један пут“
- Ни Кина ни Индија немају слободан проток капитала преко границе. Систем функционише по принципу цуцле: позивамо све стране инвеститоре да дођу, али да изађу из наше земље могу само са пропусницама. Или плаћате порез на шпекулативни доходак или доказујете законитост порекла новца, али повлачење капитала је, на овај или онај начин, могуће уколико сте поштено стекли свој профит
Руски економиста и политичар, члан колегијума (министар)за основне правце интеграције и макроекономију Евроазијске економске комисије, академик Руске академије наука Сергеј Глазјев говорио је у великом интервјуу за YouTube канал”RТ на руском” о својој визији посткоронавирусне стварности у свету, недостацима глобалног финансијског система и предностима кинеског и индијског економског модела.
– Како видите будућност руских и светских финансија после карантина?
– Сигуран сам да карантин неће дуго трајати. Кина је из њега већ изашла, а постепено излазе и европске земље. Неке земље га нису ни уводиле. Први шок, повезан са страхом од непознате опасности, полако нестаје.
Владе су научиле да раде у ручном режиму, што је веома важно за редистрибуцију ресурса у областима које су потребне за јавну безбедност. У начелу су ове мере у кратком року дале добар подстицај стварању нових инструмената за управљање економским развојем, као што је, а што је за нас посебно важно, директно управљање кредитима.
До сада су се монетарне власти држале по страни: као, то је посао владе који се бави економским проблемима, а Централна банка би требало да осигура само макроекономску стабилност. Као резултат тога, није било ни стабилности, ни економског развоја.
Сада, напокон, влада и Централна банка почињу да раде заједно. Ово је веома важно, јер постаје јасно да без кредита у савременој економији није могуће решити ниједан развојни проблем. Значај здравствене заштите нагло је порастао, што је такође веома важно. Повећани су захтеви људи у погледу међусобне дисциплине.
И уопште, чини ми се да ће овај шок, који нас учи новим условима функционисања економије и друштва, дати позитиван импулс. Али под условом да карантин ускоро буде укинут. Сигуран сам да ће он бити укинут, јер смо прикупили довољно статистичких података, који сугеришу да смисао карантинских мера није толико у спречавању инфекције, колико у смањењу стопе заразе. Јер ако се сви истовремено разболе, јасно је да медицински капацитети у било којој земљи, па и у Америци, где 20% БДП-а одлази на здравство, неће моћи да се носе. И овај проблем је решен. Стога, постепено, све земље почињу да напуштају карантин и самоизолацију, и обнављају оне врсте економске активности које доносе највећу друштвену корист, раде на обнављању економије и стварању нових тачака развоја.
Питање колико ће земље ефикасно излазити из карантина је веома важно. Мислим да ће Сједињене Државе бити данас у најтежој ситуацији, где истовремено имамо финансијске турбуленције, панику и конвулзивне радње владе, без икаквог озбиљног плана, на принципу „напунићемо то новцем“. Неповерење према Америци расте, посебно у вези с недавним изјавама да Кину треба позвати на одговорност, и алузијама да сада треба Кини да испоставимо велики рачун, са становишта председника Трампа.
– Колико је дубока глобална економска криза данас? Шта је променио коронавирус?
– Па, генерално, за кризу кажу да је она структурална. Очигледно је да је повезана са технолошком револуцијом, а такве револуције се дешавају једном у 50 година. Заправо, све што данас потреса свет у погледу цена нафте, увођења информационих технологија – све је то било потпуно предвидиво. Још једна ствар је да је овај шок, који се догодио у вези са пандемијом, још више повећао потражњу за технологијама која је већ експоненцијално расла.
Технолошка страна ове кризе је отприлике иста структурална револуција у привреди повезана са технолошким напретком каква је била она у 70-80-им годинама прошлог века. Такве револуције су аналогне промени таласа Кондратјева, увек их прате дуге депресије и потребно је време док се капитал, ослобођајући се од застарелих технологија, концентрише у финансијском сектору у року од 5-10 година и формира финансијске балоне.
Све ово изгледа као турбуленција, као депресија са становишта реалног сектора, попут неке финансијализације економије, јер се у овом периоду дешава много више обрта у финансијском сектору него у реалном. Али на крају, финансијски мехури пукну, преостали капитал прелази у технолошке путање новог типа и започиње растући талас Кондратјева. Овај процес траје већ око 15 година, у овом прелазном року, и у принципу видимо да се нова технологија, која чини основу нове технолошке структуре, брзо развија.
То су биоинжињеријске технологије, које су сада у великој потражњи у вези са покушајима производње нових вакцина, то су наравно, информационе и комуникационе технологије, на које данас сви убрзано прелазимо, то су нанотехнологије, које нам омогућавају да дизајнирамо све ове минијатурне и високопродуктивне електронске биоинжињеријске ствари, то су адитивне технологије које нам омогућавају да без човековог учешћа направимо велики број производа. И, наравно, дигиталне технологије о којима данас сви говоре. И ту је све мање или више јасно.
Али још један процес, који код многих изазива велику забринутост, па чак и апокалиптична предвиђања, повезан је са очекивањем да ће нас уобичајене институције економске организације, на које смо навикли да се ослањамо и које ће нас, као што сматрају стручњаци који верују у тржишни фундаментализам, извести из криза у посткризну будућносту. У недостатку јасних објашњења, чак су и смислили назив „Нова стварност“.
То је процес који је, ако узмемо историјску аналогију, сличан ономе што се догодило током Велике депресије, када је дошло до промене у системима управљања. А систем управљања који је покренуо економију у 19. веку, био је заснован на приватним породичним капиталистичким предузећима и одликовао се безобзирном експлоатацијом радне снаге, економијом европских колонијалних империја, које су увећавале благостање својих грађана који су се бавили приватним бизнисом због неједнаке прерасподеле националног дохотка из колонија у корист метропола.
Овај колонијални светски поредак почео је да пуца по свим шавовима још за време Првог светског рата, после којег су се готово све колонијалне империје срушиле, осим Велике Британије. Она се одржала још 10 година, јер су Британци веровали да су Први светски рат окончали у свом интересу и да су остварили светску доминацију. Али дошла је криза, Велика депресија, и Британска империја је покушала да се огради од свих осталих, посебно од Сједињених Држава, али, на крају, ти покушаји да се одржи глобална доминација резултирали су мирењем са фашизмом, кошмаром Другог светског рата, након чега се свет драматично променио.
Оно што се сада историјски догађа налик је времену 30-40-их година – стари светски поредак више не функционише, оне институције које су обезбеђивале економски раст су издахнуле и почиње формирање новог светске економске структуре, то јест новог система институција који ће обезбедити даљи друштвено-економски развој.
У прошлом веку, овај процес је имао катастрофални карактер. У два светска рата погинуло је више од сто милиона људи, дошло је до огромних разарања. Као резултат ових ратова, свет је био другачије организован, формирана су два глобална система: совјетски са вертикално интегрисаним министарствима – производним удружењима у којима су радиле стотине хиљада људи, покривајући 1/3 света. И амерички – са транснационалним корпорацијама, које су биле исти дивови као и совјетска министарства, и такође су организовале обнову економије у другој трећини света.
Оба система су имали недостатке, али имали су и предности које су омогућиле организовање рада стотина хиљада људи у дугим производним ланцима огромног броја роба, укључујући и широк спектар робе широке потрошње, па је тако настао појам „потрошачког друштва“, а затим се појавио и концепт „социјалне државе“, као глобални феномен у различитим облицима. Широм света средњошколско образовање је постало стандард, а права радника су заштићена. Уопште, обликован је модел света који знамо. Пре ове катаклизме свет је био потпуно другачији.
Сада пролазимо кроз исту такву трансформацију: стари модел не функционише, економски систем који је функционисање светске економије након рата дефинисао као два политичка система, од 1991. године претворио се у један политички систем – изгледало је тако. А у тренду либералне глобализације, који је прогутао цео свет, претпостављало се да је за сва времена створен универзални модел, где међународни капитал одређује економски развој не само корпорација, већ и земаља.
Догма је била отварање граница за кретање међународног капитала, па је и код нас, на пример, постао доминатнан став да ће страни инвеститори доћи и све организовати, изградити нове погоне и спровести модернизацију. То је био веома наиван поглед на свет, јер људи који су се бавили овом идеологијом нису разумели да је међународни капитал у овом систему углавном амерички и европски капитал.
Најважнији елемент, или, могло би се рећи, мотор ове старе, одлазеће глобалне економске структуре, била је способност издавања светског новца, што данас раде у огромним размерама америчка Федералне резерве и Европска централна банка. И Банка Јапана такође данас избацује огромне суме новца како би подржала економске активности, а цела ова машина вртела се на таквој трансмисији. Сада, у ситуацији када се догодио још један колапс, видимо да је западни финансијски систем у турбулентном стању од почетка 2000-их година.
Сваких 80 година долази до финансијског колапса и сваки од њих је јачи од претходног.
– Да ли је руска влада требало да усвоји пакет антикризних мера пре коронавируса?
– Имамо све потребне алате. Због чињенице да су на иницијативу нашег председника донети закон о стратешком планирању, закон о индустријској политици и уведени посебни инвестициони уговори – покренути су механизми рефинансирања комерцијалних банака за конкретне циљеве. За сад су формулисана само два циља – мала и средња предузећа и финансирање пројеката уз гаранције владе.
Али да би сви ови разноврсни алати радили, важно је да их ујединимо у заједнички систем фокусиран на раст производње, раст инвестиција и на тај начин створимо неку врсту индикативног планирања, где ће држава заједно са бизнисом планирати развој економије у обећавајућим правцима за развој нових технологија. И за то ће монетарне власти створити дугорочне кредите,који ће помоћу посебних инструмената рефинансирања ићи у специјалне инвестиционе уговоре.
Овде, реч „специјалне“ значи да је све усмерено: циљани уговори, за које ће бизнис одговорати у смислу раста производње и развоја нових технологија, а држава ће бити одговорна у погледу стабилности макроекономских услова, пореског система, доступности кредита, стварајући услове неопходне за повећање производње.
– Да ли су старе методе супротстављања паду глобалне економије ефикасне?
– Систем управљања, који је омогућавао економски раст у другој половини 20. века, функционисао је на следећи начин: Федералне резерве и друге централне банке емитовале су новац који је имао глобалну солвентност. Тај новац су првенствено користиле владе, али је истовремено тим новцем формиран механизам рефинансирања за велике транснационалне корпорације. Корпорације повезане са центром емисије одувек су имале могућност неограниченог кредитирања. Па, рецимо, пре увођења евра, све националне банке европских земаља издавале су новац за потребе корпорација. Односно, штампали су своју националну валуту, узимајући менице корпорација као залог.
Емисија новца ишла је директно на финансирање корпоративног сектора,која је путем комерцијалних банака могла да добије било који износ новца уз одговарајући залог. А ова монетарна експанзија претварала се у производњу, односно новац је материјализован у производњи добара и услуга.
Након кризе 2008, овај механизам је почео да прави озбиљне пропусте. Прво, постало је јасно да су већина великих комерцијалних банака, у ствари, велики финансијски балони, дивовске финансијске пирамиде деривата, које су већ уочи 2008, достигле квадрилион долара. Радило се о ничим обезбеђеној финансијској шпекулацији која је подстакнута емисијом новца, односно све више новца се емитовало, али је тај новац ишао првенствено на надувавање финансијских балона.
Према нашим проценама, отприлике сваки пети долар који је штампан од 2008. године отишао је у реални сектор. Већина је отишла на надувавање финансијских балона. Отприлике иста ствар догодила се у Европи. Сви знају приче о Грчкој, Италији, Шпанији. Све су то локални балони дугова, који су потхрањивани емисијом новца, јер је Европска централна банка на крају откупила све ове обавезе проблематичних влада.
Дакле, први шок који је овај систем доживео 2008. године, реагујући оштрим повећањем монетарне емисије у корист банака. Статистички подаци из америчког Конгреса, а не знам колико су поуздани, показују да је тада око 16 трилиона долара бачено у подршку 20 системски важних банака, а које уопште журиле да тај новац уложе у реални сектор. Пре свега, реструктурирале су своје дугове, рефинансирале и затворили рупе. Тада се ситуација стабилизовала на 10 година, они су тај новац вратили, а сада се све понавља, и нема сумње да колапс финансијских балона, који се опет догађа на америчком тржишту, неће бити компензован на другачији начин у односу на сферу производње. Једина промена коју видимо је драстично смањење крајње потражње.
– Ко и даље надувава финансијске балоне?
– У почетку су се балони распрснули, потом су се поново надували, а данас је обим деривата на финансијском тржишту приближно исти као и пре. Након пропасти овог финансијског тржишта, изгубљено је око 15 трилиона долара актива – то су огромни губици за људе који су ту држали своју уштеђевину.
Долази до редистрибуције – када се балон поново надува, то не значи да новац добијају они који су га изгубили. Никако. Они који су изгубили, изгубили су заувек. Балон се надувава у корист оних који су ближи центру емисије новца. Ово је веома корумпиран и шпекулативни систем, који није усмерен на раст производње, ни на побољшање благостања грађана, већ на богаћење финансијске олигархије.
Они финансијски олигархијски кланови који се налазе поред Феда и, заправо, управљају Федом као акционарским друштвом, увек су први примаоци емисије новца у таквим кризним ситуацијама.
Ако је у уобичајеној ситуацији држава главни прималац новчане емисије, током кризе инјекције новца иду не само путем државног канала. Инфузије иду онима који су ближи штампарији. Грубо говорећи, финансијска олигархија штампа новац за себе.
Остали који немају новца, губе своје активе, не могу да их подрже новим кредитима, банкротирају и њихова имовина иде онима који имају новац. Свака финансијска криза је редистрибуција богатства на апсолутно гигантском нивоу, али поента ових манипулација финансијским системом није у финансирању инвестиција или проширивању производње, већ у редистрибуцији богатства у корист оних који су ближи центру финансијске емисије.
Овај амерички систем је сада практично превазиђен. Више не обезбеђује економски раст који је био почетком овог века или у другој половини прошлог века. Отприлике 20-25 година реални приходи становништва САД не расту, односно систем са становишта реалне економије, ради «у празно», доносећи профит онима који су приватизовали штампарију новца.
У Кини видимо формирање фундаментално другачијег система који комбинује тржишне механизме и стратешко планирање, при чему држава у потпуности контролише кретање новца. Емисију новца не одређује финансијска олигархија, већ државна банка. Али балона има свуда, нема савршеног система. Међутим, морам рећи да је кинески систем управљања економским развојем данас за ред величине ефикаснији од америчког. Ефикаснији је и од оног који је био у Совјетском Савезу.
Изгледа да узима у обзир недостатке који су били карактеристични за совјетску директивну економију и ову олигархијску западну економију. Узима их у обзир у смислу да користи тржишне механизме у сврху повећања инвестиција, за раст производње у интересу побољшања благостања људи.
Односно, кинески систем управљања регулише тржишне односе на такав начин да пословање функционише у интересу повећања благостања друштва. То се врши кроз веома сложен систем регулисања привредне активности, где држава, пре свега, одржава стратешко планирање и сугерише бизнису у којим областима може да добије подршку. Друго, држава у потпуности контролише кружење новца, новчане токове. Све банке су у државном власништву и све раде на повећању инвестиција.
Генерално, цео систем управљања задужен је за раст инвестиција. Било који функционер у кинеском систему – у корпоративном сектору, општинској администрацији и централној влади – рачуна се повећаним улагањима. Стога стопа акумулације у Кини достиже 45% бруто производа. То не постоји нигде више на свету. У Америци је 20 пута мање.
И врло је важно да се сва емисија новца која се у Кини спроводи кроз државни банкарски систем фокусира на финансирање инвестиција, а не на финансијске балоне. Они се повремено појављују, али појављују се на основу раста одређене материјалне имовине или актива. На пример, балони на тржишту некретнина се појаве када се изгради више него што људи могу да купе.
Иза овог балона не стоје деривати, као што је то случај у Америци, који уопште ничим нису обезбеђени, не изведене хартије од вредности, већ реална имовина за којом нема довољно потражње. Искуство показује да након што се ови балони уруше и вредност те имовине падне, они се укључују у економски промет. «Градови духова», разглашени у познатој књизи америчког новинара, данас су насељени.
Ефикасност кинеског система је врло јасно видљива у погледу монетизације. У Кини је данас ниво монетизације привреде већи него у Америци, скоро 1,5 пута. Тамо је новчана маса 200% БДП-а. Сва ова огромна новчана маса одржава се у контурама реалног сектора, не улази у финансијске балоне деривата. Систем регулише новчане токове на начин да су они усмерени у финансирање репродукције економије, у реални сектор.
– Може ли се Русија спасити од кризе? Где су границе наше зависности?
– Зависни смо онолико колико сами желимо да будемо зависни. Постоји много алата за управљање економским развојем који вам омогућавају да се самостално развијате и мање зависите од турбуленција на страним тржиштима. Наравно, и сада је наш финансијски систем на периферији америчког система. Већина финансијских шпекулација је у интересу нерезидената, а наше финансијско тржиште постало је апсолутно отворено тржиште за било какве шпекулативне нападе. Догурали смо дотле да смо потпуно зависни од расположења страних финансијских шпекуланата, који раде шта хоће на нашем тржишту.
Док је ситуација била мање или више стабилна, шпекуланти су на наше тржиште долазили углавном из Америке – упркос санкцијама против Русије, јер ова ограничења се нису односила на шпекулативни капитал. Већину операција на руском девизном финансијском тржишту, и пре санкција и сада, изводе структуре повезане са џиновским америчким хеџ фондовима. Они долазе на руско тржиште јер наше монетарне власти вештачки одржавају високу каматну стопу, која је око три пута виша него што би требало да буде у погледу основних карактеристика нашег девизног и финансијског тржишта. То се ради како би се ови шпекуланти задржали. Верује се да ће, ако почну да напуштају наше тржиште, курс рубље почети да пада.
Али проблем је у томе што када се догоди криза у центру финансијског система и тамо се сруши вредност свих актива, финансијски роботи који раде на тржишту користећи алгоритме који су уграђени у њих почињу да повлаче новац са периферије. Да би исплатили своје обавезе, они имају задатак да одбаце постојеће активе и пронађу новац тамо где има мање дугорочних обавеза. Њихов интерес код нас је само краткорочно-шпекулативни. Стога, без обзира какву каматну стопу и профитабилност имамо, кад год се финансијски колапс догоди у центру система, у Америци шпекуланти (данас то нису играчи на берзи, већ роботи) делују у складу са аутоматским алгоритмима. Њихов алгоритам функционише тако да морају да прикупе новац са оних делова тржишта који су им дугорочно мање вредни, да би спасли положај својих власника у центру система.
Стога смо се 2008. и 2009. године, и сада суочили са масовним одласком страних шпекуланата са нашег тржишта. То код нас изазива дестабилизацију, утиче на понуду и потражњу на девизном тржишту. На крају, то подстиче колапс наше валуте. Штавише, мора се схватити да су шпекуланти који раде на нашем тржишту својим алгоритмима везани за цене нафте. Због тога, када се цена нафте руши, њихови алгоритми делују баш овако. Односно то аутоматски значи да прелазе из рубаља у доларе и оријентишу се на снижење курса рубље.
Ми, у принципу, разумемо логику ових активности, а да бисмо се заштитили од таквих финансијских шокова, Централна банка је давно требало да створи баријеру између руског финансијског валутног тржишта и светског тржишта, тако да се шпекуланти не могу кад се њима свиди да повлаче новац са нашег тржишта. Постоји много механизама за то. То нису само валутне интервенције, о којима се говори као да су тобоже једини начин, а они агенти који раде у интересу иностраних шпекуланата нас убеђују да се то не сме спречавити, јер ћемо потрошити све резерве. Иако се заправо девизне резерве стварају само са једном сврхом: у циљу стабилизације курса осталих резерви.
Тржишна економија нема цену, потребне су вам резерве да бисте одржали стабилан курс валута. Имамо велике резерве, има их више од обима монетарне основе наше привреде. Стога Централна банка може интервенцијама одржати стабилност рубље, али интервенцијама се девизне резерве топе. То изазива забринутост, а да би овај систем ефикасније функционисао, морају се применити и друге методе.
Шпекуланти се највише плаше временског кашњења између одлуке о куповини и продаји девиза и саме трансакције. Роботи раде брзином стотина операција у секунди, а када дође до временског кашњења између операције и испоруке новца, од рецимо две недеље, онда сви ови алгоритми не раде.
То јест, ако уведемо временски размак између шпекулативног захтева за куповином валуте и продаје, ови алгоритми који подгревају тржиште не делују. Поред тога, постоје методе које препоручују међународне финансијске институције за борбу против прања новца. Ако имамо сумњиву трансакцију… А свака шпекулативна трансакција је са моје тачке гледишта сумњива, јер је једна ствар када робу купујете увозом или продајете девизне приходе од извоза – јасно је одакле новац долази. А ако само купујете и продајете валуту,тада се поставља питање порекла овог новца.
Ево омиљене теме данас: да бисте наше олигархе на Западу послали на једно место, као што знате, поставља се питање: одакле вам новац? Зашто наша Централна банка не поставља шпекулантима питање: одакле вам новац? Пролазимо кроз поступак провере законитости порекла новца. Чак иако је све легално, ипак постоји време које блокира шпекулативни напад.
Коначно, порез на шпекулативне операције, познат је већ двадесет година, и повезан је са препоруком Тобина, класика теорије новца. Он је математички доказивао да главни циљ монетарних власти треба да буде стварање услова за максимизацију инвестиционе активности. То би требало да буде посао централних банака.
Циљ број један је стварање услова за раст инвестиција. И све остало – стабилност валуте, стабилност цена, банкарске регулативе – све би требало да буде усмерено на раст инвестиционе активности. Да би срушио шпекулативне, узнемирујуће механизме, Тобин је предложио увођење пореза на шпекулативне операције.
Можемо увести у најједноставнијем облику порез, од на пример 0,1% на шпекулативне трансакције куповине и продаје девиза не у сврху увоза-извоза, већ у сврху шпекулативног повлачења новца у иностранство. Овај порез би нам дао око 30 милијарди рубаља, које бисмо могли да употребимо баш – за развој вакцина.
– Како оцењујете понашање Централне банке у условима кризе?
– Здрав разум је коначно превагнуо. Већ сам рекао да повећање каматне стопе неће утицати на међународне финансијске шпекуланте који се већ алгоритамски баве повлачењем новца из Русије у вези са финансијским колапсом у Америци. То јест, без обзира какву каматну стопу направимо, макар и 100%, то неће утицати на финансијске роботе, који су програмирани да повуку новац са периферије у ситуацији финансијског колапса у центру. Тако да би повећање каматне стопе била велика глупост, што би коначно закочило све процесе кредитирања у нашој економији.
Заправо, с тим смо се већ суочили 2014. године, када је Централна банка направила стратешку грешку. Она је истовремено најавила пливајући курс рубље и изјавила да ће каматном стопом регулисати понуду и потражњу на тржишту новца. Као резултат тога, добили смо ступор у целом економском систему и дестабилизацију курса рубље. Његов нагли пад је изазвао инфлаторни талас, против кога смо се три године борили високим каматама.
Цена те борбе било је скоро потпуно обустављање финансирања инвестиција. Обим инвестиционих кредита у портфељима наших водећих комерцијалних банака опао је на 5%, односно једноставно су престале да се баве кредитирањем инвестиција. Као резултат тога, добили смо дугу вештачки створену депресију, у којој се и даље налазимо. Због ове политике Централне банке – подизања каматне стопе и пливајућег курса рубље – производња нам је била мања за око 25 трилиона рубаља. Толико је коштала та стратешка грешка Централне банке.
Напомињем да 1998. године, када смо такође имали финансијски шок везан дефолт у плаћању државних облигација и нагли пад курса рубље, јер су и тада страни шпекуланти напустили тржиште, Герашченко није подизао каматне стопе. А реални сектор добио је прилику да драматично повећа кредитирање обртног капитала, што је на фону девалвације рубље и повећане конкурентности наше робе омогућило да се индустријска производња нагло повећа.
Стопа раста наше индустријске производње у другој половини 1998. и почетком 1999. године била је приближно 20%. Али то имајући у виду непрестани пад током деведесетих. Односно, предузећа су имала капацитете које су могла да ангажују и спроведу веома масивну кампању супституције увоза, која је била кредитирана на рачун ниских каматних стопа.
Сада је ситуација у ствари аналогна, удео слободних капацитета у индустрији је више од 40%. То јест, можемо повећати производњу за 40% ако ће бити кредита за обртна средства и, наравно, требало би да постоји потражња. Овде је све повезано. Али разлог због којег већ 5 година стагнирамо је тај што високе каматне стопе нису омогућавале предузећима да запосле производне капацитете, није било довољно сопствених средстава, кредити су били неизмерно скупи, а као резултат тога није дошло до повећања производње, што значи да није дошло је до раста прихода и раста потражње. Ово је ланац који нас је стално вукао надоле.
Треба нам позитивна повратна спрега. Због тога је сада врло важно да одржимо ниску каматну стопу, врло је важно да новац оде тамо где постоје могућности за повећање производње и одржавање запослености, повећање прихода становништва. Овде је, наравно, улога монетарних власти веома велика.
Данас је неопходно укључити оне посебне механизме рефинансирања који су развијени у последњих петнаест година и који омогућавају организовање циљаног кредитирања малих и средњих предузећа по повлашћеним стопама од 2-3%. Комерцијалне банке су потпуно способне да се баве овим циљаним кредитирањем, а Централна банка би требало да им обезбеди кредитна средства кроз такав посебан инструмент за рефинансирање малих и средњих предузећа.
– Шта очекује светску економију ако крене путем упрошћених решења?
– Светска економија, као што смо већ рекли, пролази кроз структурну трансформацију. С једне стране, видимо финансијски колапс у Сједињеним Државама и конвулзивне покушаје америчких власти да напуне економију новцем кршењем свих замисливих пропорција финансијске стабилности. Односно, ово је већ панична реакција која иде путем најупрошћенијих решења. Наштампати 4 трилиона долара и убацити у систем, половину поделити становништву, половину дати бизнису, а даље ћемо да видимо.
С друге стране је Кина која, упркос паду у првом кварталу, данас уверено излази из кризе. Тамо ће модел управљања и развоја економије, који је Кину 30 година гурао напред са највишим стопама раста у свету, сигурно успети да врло брзо повећа свој замах и врати се стопама раста које су биле пре кризе. На рачун, пре свега, домаћег тржишта и убрзане примене програма „Један појас – један пут“ који кинеске инвестиције усмерава дуж свих евроазијских контура репродукције глобалне економије, а које су везане за кинеско тржиште.
– Има ли кинеска економија чега да се плаши?
– Наравно, пад прихода и потражње у САД негативно утиче на кинески извоз. То смо већ видели прошле године, али свеједно, све док пандемија није све парализовала, Кина је задржала добру стопу економског раста, иако је америчко тржиште било делимично затворено. Морам рећи да је у задњих 10 година, одмах након глобалне финансијске кризе 2008. године, Кина кренула ка ширењу домаћег тржишта и, као што знате, сада је ниво плата, куповна моћ по становнику у Кини већ виша него у Русији. Ова позитивна повратна спрега и даље делује. Не сумњам да ће систем управљања и развоја кинеске економије сада веома ефикасно функционисати.
Други такав модел, који комбинује тржишне механизме и државно стратешко планирање, укључујући монетарну циркулацију, је Индија која је последњих година заузела прво место у свету по стопи раста. Ова два модела, ми називамо интегрисаним системом управљања по термину Питирима Сорокина, или интегрисаном светским привредним системом, обједињује различите слојеве друштва око једног задатка – раста благостања људи. Читав систем мотивисања приватног бизниса – давање кредита, регулисање потражње и порески систем – сав је изграђен на овом задатку: раст производње ради повећања потрошње и нивоа благостања.
И наредних 20-30 година светског раста ће бити у троуглу Кина – Индија – Југоисточна Азија. Ту је центар глобалног економски развоја и морамо настојати да будемо што ближи том центру.Морамо се изоловати од нестабилности коју данас ствара амерички финансијски систем и вратити у наш систем управљања исте елементе стабилизације дугорочног планирања које смо некада имали, а који се сада успешно примењују у Кини и Индији.
Ни Кина ни Индија немају слободан проток капитала преко границе. Систем функционише по принципу цуцле: позивамо све стране инвеститоре да дођу, али да изађу из наше земље могу само по пропусницама. Или плаћате порез на шпекулативни доходак или доказујете законитост порекла новца, али на овај или онај начин, повлачење капитала је могуће ако сте поштено стекли свој профит.
Али овако потресати тржиште, као код нас – данас су дошли, сутра отишли, надували валутни балон, а затим га пробили и однели супер- профит – то не би смело да се дешава. Стога морамо увести механизам валутне регулације који ће блокирати шпекулативне нападе из иностранства.
Наша друга зона рањивости су цене нафте. Они се такође формирају, као што смо видели, у односима између Сједињених Држава и земаља Персијског залива. ОПЕК, наравно, игра велику стабилизујућу улогу, али механизам је, како се испоставило, врло крхак. И баш као пре 50 година, 70-их, цене нафте су се срушиле јер је њихов регулаторни систем, који функционише на глобалном тржишту, у основи одређен потражњом нафте, а све изван потражње је финансијска шпекулација.
Прелаз на нове технологије прати оштар пад потрошње енергије: више неће бити потребно сагоревати онолико нафте и гаса као раније, па је потребно развијати петрохемију. Не можете се више ослањати на извоз нафте, јер је овај ресурс постао врло шпекулативно рањив.
Да би се прешло са извоза нафте на производњу нафтне и гасне хемије и извоз готових производа уместо сирове нафте, потребна су велика улагања. То захтева стабилан курс валута и стабилне цене за ту исту нафту. Стога се морамо пребацити на наш систем цена, како бисмо се удаљили од фокусирања на цене нафте на западним берзама, јер Кина постаје наш главни потрошач нафте, а дугорочно и гаса. Огромно тржиште угљоводоника је и Индија.
У нашем је заједничком интересу да постигнемо стабилан механизам за одређивање цена. Он би требало да буде довољан за велику добит извозом угљоводоника као ненадокнадивих ресурса, али да истовремено будемо осигурани од оштрих флуктуација.
Морамо да изградимо сопствени монетарни и финансијски систем,који ће обезбедити стабилност курса рубље, створити услове да рубља буде најмање регионална резервна валута. Имамо све могућности за то, јер су свима потребни наши ресурси. Ако их продајемо за рубље, створићемо значајан рубаљски сегмент светског тржишта.
На овом тржишту морамо да створимо сопствене механизме цена и, наравно, створимо флексибилне механизме за кредитирање економског развоја. Оно што се данас ради са становишта стварања механизама за преференцијално кредитирање малих и средњих предузећа, инвестиције и подршке предузећима која производе производе који су друштву неопходни – све то не треба посматрати као краткорочну меру, већ као сегмент дугорочне економске политике. А инструменти потребни потребни да би овај систем функционисао већ су створени.
Већ сам помињао: посебни инструменти за рефинансирање су повољни кредити које Централна банка преко комерцијалних банака даје малим и средњим предузећима, извозницима, претварајући их у извозне кредите за повећање извозне производње.
Превео Владимир Кршљанин/Нови Стандард
https://www.standard.rs/2020/04/28/sergej-glazjev-u-toku-je-demontaza-globalnog-ekonomskog-sistema-1/
https://www.standard.rs/2020/04/30/sergej-glazjev-rusija-mora-promeniti-monetarnu-politiku-2/
Извор: Реальное время