УАЛГА
Када смо припадали
једно другоме само,
звали су је Уалга.
Очи јој беху као две ноћи.
А коса – тамнија још.
Кад сам је волео ја,
ја – и више нико,
звали су је Уалга.
Зуби јој беху лепши
од снежнобелих ружа,
а усне – као црвене јагоде канту.
Када је волела мене
и само мене,
звали су је Уалга.
Када би заплакала,
лишће би прекрила роса,
а од њеног су осмеха
светлели потоци.
Кад припадала је
мени само,
када је владала мноме,
звали су је Уалга.
Како ли данас зову
жену
коју сам звао Уалга?
На мојим уснама
је остало њено име
и њене очи
не одлазе из мог срца.
Грлице моја!
Некада су те звали Уалга.
Како те сада зову?
Коси ПАУКАР (Перу)
—————————————————————
МЛАДИ МЕСЕЦ
Млади месец јаше
између мојих бедара.
Он је дорат са сапима
златним као освит.
Сместио се крај мене
као округли зрели плод.
Плод који сам ја
док око њега кружим.
Црни зец искаче
из мог љубавника.
Улази у мене док лежим
савијена као гуава.
Центар његовог тела
је средиште мог.
Ебоново дрво са две гране
једна боја тече кроз нас.
Млади месец јаше
између његових бедара.
Ја сам дорат са сапима
златним као зора.
Ана ИСТАРУ (Костарика)
—————————————————————
ПЕСМА НАДЕ
Једног дана поља ће бити заувек зелена
и земља ће бити тамна, слатка и влажна.
Наша деца ће расти стасита у овој земљи
као и деца наше деце…
Они ће бити слободни као дрвеће и птице
наших родних планина.
Сваког дана ће се будити да се поново радују дару живота
знајући да је ово земља извојевана за њих.
Једног дана…
Данас ми оремо исушено тле
али сваку бразду залива крв.
Даиси ЗАМОРА (Никарагва)
—————————————————————
МИ СМО ДЕЦА СУНЦА
Ми смо деца сунца, ми
који пишемо у сенци вечери,
ходамо у мраку ноћи,
устајемо у светлу зоре
боси у утроби света;
сејемо и жањемо свагдашњи хлеб,
разумемо језик ветра,
и учимо лет од птица.
Ми смо народ са лагунама крви,
тела нам кључају са вулканима,
и већ видимо пљусак што пада на исушену земљу
и на уморна лица.
Ми смо они који живе у снази погледа,
који су заорали наслаге прошлог
и чијим костима се храни цвеће,
они који благосиљају хлеб у свом месу
који кидају ланце и проналазе пут.
Мишел НАХЛИС (Никарагва)
—————————————————————
МАЈ
Моји пољупци не могу увенути
као малинће
а ни моје руке не могу рађати воће:
ја цветам вечито,
освежена унутрашњом кишом
као мајски зелени вртови,
и смејем се у љубави са ветром и облацима
и јатом птица.
Па иако лутам заробљена у сећењима
као стари зидови покривени лозом,
ја и даље верујем у тајна шапутања,
снагу дивљих коња,
крилату поруку галебова.
Верујем у безбројне корене моје песме.
Ђоконда БЕЉИ (Никарагва)
—————————————————————