Владимир Кршљанин и ја припадамо истом поколењу „јавних интелектуалаца“ (public intellectuals), који су у протеклим деценијама настојали да помогну српском друштву да разуме тешка и преломна времена и донесе исправне одлуке.
Од изласка Кршљанинове књиге Слободна Србија – приручник за ослобођење (2008), Владимир и ја често смо се виђали и разговарали. Бринуло нас је то што се притисци на Србију настављају, што се продужава са нашим државним, економским и културним ломљењем, а да наша друштвена елита све то покорно прихвата само зарад имагинарних „евроинтеграција“. Уочавали смо да је код нас на кључне позиције инсталирана компардорска елита, чији је главни задатак управо рад на политичком и економском аутоколонијализму, као и ширење медијског и културног аутошовинизма.
Након Слободне Србије, Кршљанин је наставио да пише и наступа баш на линији борбе за извлачење Србије из колонијалног положаја према Берлину (Бриселу) и Вашингтону. Тих десет година његове борбе (2008-2018) сасвим лепо се очитује и у ових двеста чланака и наступа сабраних у књигу Србија и Русија.
Русију Кршљанин с правом препознаје као одлучујућу шансу да се Србија извуче испод атлантистичког ига. Русија нам свих ових деценија, као и у ранија два века, подсећа Кршљанин, јасно показује наклоњеност, и то делима, а не речима. Она нам готово у свакој прилици каже: ми смо уз вас, ми вас нећемо оставити на цедилу, Србија може да рачуна на Русију и на њену помоћ и подршку.
Значај те поруке данас је за Кршљанина суштински важан: Србија без Русије је не само колонизована територија без идентитета, већ и Србија без Косова, можда и без Војводине, без Рашке, без Републике Српске…
Зато Кршљанин прижељкује активнију улогу Русије, али он зна да је таква улога могућа само ако Москва у званичном Београду добије искреног партнера коме је стало до суверености и демократије. Такође, деколонизација српске културе претпоставка је да се код нас уопште развије потреба за потпуном еманципацијом од колонијалног старатељства Вашингтона и Брисела, у чему нас Русија може одлучујуће помоћи. Али то ослобођење српске културе, како објашњава Кршљанин, може бити само изнутра, сопственим снагама, борбом национално свесних српских интелектуалаца и културних прегалаца.
Зато је ова Кршљанинова књига важна. Разнородна и необична по својој структури, с њеним рачјим ходом кроз време, она има документарну, али и еманципаторску вредност. Она не сведочи само о настојањима једног политичког мислиоца и ангажованог интелектуалца да се реафирмише политичко дело државника који је деведесетих година имао храбрости да се супротстави НАТО-у – тада када је ова алијанса била најмоћнија – већ и ауторово прегнуће да обнови политику отпора империјалном гажењу народа и држава зарад пљачке светских ресурса.