О КЊИЗИ “СРБИЈА И РУСИЈА – АРГУМЕНТИ ЗА НОВУ ПОЛИТИКУ” ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА: ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ, СЛОБОДАН АНТОНИЋ, ДУШАН ПРОРОКОВИЋ, АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ И САМ АУТОР
* Славољуб КАЧАРЕВИЋ: У књизи Владимира Кршљанина “Србија и Русија – аргументи за нову политику” налази се прегршт погледа, ставова и чињеница, које теже и ређе добијају место на нашој јавној сцени, а разговор на ове теме, о Србији и Русији и њиховом односу, нам је данас неопходан више него икада раније
* Зоран МИЛОШЕВИЋ: Макијавели је у својој књизи „Владалац“ изнео став, данас, нажалост општепримењен од стране западних политичара, да циљ оправдава средство. У то смо се ми Срби уверили у Рачку, Маркалама, Сребреници, а Бога ми, и у Хашком трибуналу. Кршљанин ово одбацује и нуди високоморалну Русију као путоказ у политици. Кршљанин указује на слободарство, чији је корен у православљу, које је такође уграђено у руски код, и по томе смо, Срби и Руси, слични, по томе смо браћа и сестре
* Слободан АНТОНИЋ: Сведоци агресивног, истина не у потпуности отворено војног похода на Исток… Изгледа као да се полако једна моћна машинерија креће на Исток и као да се свету спрема сукоб глобалних размера и глобалних последица. У том смислу, Србија изгледа као нека врста плацдарма, одакле ће се кренути и наставити тај поход, али и као нека врста могуће позадине, коју треба пацификовати, да би се тај поход могао започети и успешно окончати
* „Наша судбина је, очигледно, судбина једног историјског народа. Постоје мали и велики народи у демографском смислу, али постоје и мали и велики народи у историјском смислу. Када говоримо о нама као о малом народу у демографском смислу, не можемо – нагласио је Антонић – да о себи не говоримо као о значајном народу у историјском смислу. Без потцењивања других народа, наравно, али то је просто наша историјска судбина… То је нешто што морамо да имамо на уму и када размишљамо о будућности
* Душан ПРОРОКОВИЋ: Ево, боре се Французи у жутим прслуцима, свакодневни су протести и у Немачкој, и докле су стигли? Сами се изборити не могу. Јер, Запад је ушао у декадентну фазу, не само културолошку, него и политичку, у фазу када се систем брани аутократијом и производњом хаоса и анархије, па се чак и велики европски народи, какви су Немци и Французи, неће сами изборити за демократију
* За део руске јавности, Срби су неки далеки рођаци, који су кроз историју били помало и вероломни и недоследни, а често су кокетирали и са руским непријатељима. За део српске јавности, опет, Русија је далеко, без изграђене балканске стратегије, недовољно присутна и недоречена, а за један део београдских либерала, Русија је и назадна и није узор који треба следити, већ партнер од чијег загрљаја треба бежати
* Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста и благостања. Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе. Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад
* Александар РАКОВИЋ: Али, ми сами то не можемо да урадимо. Треба нам патрон зато што смо мала земља на рубу Европе. А тај наш патрон може да буде само земља коју сањамо и коју волимо. И која воли нас. То је Русија. Ми без Русије не можемо. Русија без нас такође не може. Она нема никог ближег од нас Срба
* Да је Русија студиозније проучавала српско питање у Црној Гори, или црногорско питање, не би дошло до сецесије Црне Горе и не би дошло до уласка Црне Горе у НАТО
* Срби јесу мали, али су херојски народ. Замислите кад би нас било 150 милиона! Шта би било Западу! Ми смо два пута ратовали против НАТО пакта! Ко је то још урадио? И у Босни и Херцеговини, у Крајини, и у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Два пута смо ратовали. У једном рату против њих добили смо државу западно од Дрине. Тај рат нисмо изгубили. У другом рату смо сачували целовитост своје територије. Ни тај рат нисмо изгубили. Ми смо први народ који је пружио отпор западном империјализму
* Владимир КРШЉАНИН: Србија и Русија су наставак Ромејског царства и као такве, оне су источник и настављач хришћанске цивилизације, дакле европске цивилизације. Јеретички Запад је њена духовна аберација и вредносна опозиција
* Перспектива је да еволуција, коју условљавају и свеопшта криза западног капитализма, и јачање Русије, Кине и других сила које нису под контролом предаторског Запада, изведе Србију из колонијалне економске, технолошке и медијске зависности од Запада и доведе до правног кодификовања нашег духовног, али и државног савезништва и саборног јединства са Русијом
* Србија нипошто не сме одустати од својих историјских аргумената заснованих на међународном праву. Русија нам је непобедиви гарант да ће међународно право опстати и да можемо вратити отето. Неопходно је да се тога сетимо данас, на 20. годишњицу НАТО агресије
У препуној великој сали Руског дома у Београду одржана је 13. марта 2019. трибина под насловом «ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА», поводом изласка књиге “Србија и Русија – аргументи за нову политику” Владимира Кршљанина, чији су издавачи Центар академске речи, Информатика и Међународна словенска академија из Москве.
Скуп су на почетку поздравили Михаил Силантјев из Амбасаде Руске Федерације и Славољуб Качаревић, генерални директор компаније «Информатика», која је омогућила издавање ове књиге.
Са излагањима на трибини су иступили др Зоран Милошевић, др Слободан Антонић, др Душан Пророковић, др Александар Раковић и сам аутор.
Учесници скупа су истакли судбински значај савезништва и интеграционих процеса, као и духовног јединства Србије и Русије – за обе земље, Европу и свет. Они су такође поздравили специјалну Декларацију поводом 20-годишњице НАТО агресије, коју је тог дана усвојио Савет Федерације – горњи дом руског парламента.
На самом почетку скупа наступио је руски вокални ансамбл «Роса», који је извео три песме: «Ој при лужку», српску «Сини јарко сунце са Косова» и «Роднаја Сербија».
Михаил Силантјев је у име руског амбасадора Александра Чепурина поздравио аутора књиге Владимира Кршљанина. Истакао је да се ради о великом интелектуалцу, великом патриоти своје земље, који се много година залаже за развој пријатељских односа између наших народа и који је то добро образложио у својим радовима, сабраним у овој књизи. Он је честитао на изласку књиге „Србија и Русија“ са уверењем да ће она допринети учвршћивању наших односа, на добробит наших народа.
Славољуб Качаревић је истакао да је компанији „Информатика“ било једноставно да одлучи да подржи издавање ове књиге јер се у њој налази прегршт погледа, ставова и чињеница, које теже и ређе добијају место на нашој јавној сцени, а разговор на ове теме, о Србији и Русији и њиховом односу нам је данас неопходан више него икада раније.
Др Зоран Милошевић је такође истакао да се књиге о Русији, али озбиљне научне студије, мимо очекивања наше јавности, не појављују често, иако наш народ има изразито позитиван став према Русији као држави и Русима као братском народу.
Он је приметио да по љубави према Русији уступамо само – Вијетнамцима. Та ситуација је изазов за српску интелектуалну елиту, која се отуђила и од народа, а и од Русије и од Руса, констатовао је он и истакао значај појаве књиге Владимира Кршљанина „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, која садржи десетогодишњи рад аутора по овом питању.
Говорећи о аутору, он је навео да је Владимир Кршљанин српски политичар, дипломата, књижевник – песник и научни радник, публициста, који је и почасни професор Руског државног трговинско-економског универзитета, академик Међународне словенске академије, председник Покрета за Србију, а уз све то, по основном образовању и занимању – астрофизичар.
Описујући књигу, Милошевић је навео да она садржи око 200 чланака, изјава, интервјуа, говора, других јавних иступања, као и саопштења Покрета за Србију, насталих у периоду од 2008-2018. године. На овај начин, дата је слика битних политичких догађаја у Србији, која сведочи политичку доследност аутора. Ако се сетимо Аристотела, који каже да је политика јавно сведочење етике, онда је Владимир Кршљанин све време сведочио етику у нашој политици и по томе је јединствен – нагласио је Милошевић.
Он је подсетио на речи самог аутора: „Србија, која се враћа својој историјској и цивилизацијској суштини, мора бити у јединству са Русијом, која се креће истим путем“, које представљају заједнички именитељ већине текстова у овој књизи.
Милошевић је нагласио да је Кршљанинова књига важна управо због поднаслова – аргумената у којима је он утемељио потребу да Србија води другачију, нову политику, када су у питању односи са Русијом и остатком света.
Никола Макојавели је у својој књизи „Владалац“ изнео став, данас, нажалост општепримењен од стране западних политичара, да циљ оправдава средство. У то смо се ми Срби уверили у Рачку, Маркалама, Сребреници, а Бога ми, и у Хашком трибуналу. Кршљанин ово одбацује и нуди високоморалну Русију као путоказ у политици, истакао је Зоран Милошевић.
По њему, Кршљанин указује на слободарство, чији је корен у православљу, које је такође уграђено у руски код, и по томе смо, Срби и Руси, слични, по томе смо браћа и сестре.
Милошевић, који је и директор Центра академске речи, једног од издавача ове књиге, је у закључку свог излагања рекао: „О свему овоме, и о још неким стварима, промишља аутор, дајући изложеним идејама специфичност своје доследности. Из тих разлога, издавачима овог важног дела, представља част што су имали прилику да допринесу његовом објављивању. Позивам присутне да се читањем књиге Владимира Кршљанина увере у ово што сам рекао.“
Др Слободан Антонић је на почетку свог излагања истакао да му је част да говори о овој књизи и да говори у Руском дому пред оваквом публиком, о теми за коју мисли да свако од присутних има развијено мишљење.
Ова књига, навео је он, представља збирку есеја, аналитичких осврта и саопштења, колеге Владимира Кршљанина и покрета који он предводи. Та збирка, од преко 200 текстова, поређана је неубичајеним редоследом. На почетку су текстови који су писани скорије, 2018. године, а онда како књига одмиче, следе текстови из ранијих година и књига се завршава текстовима из 2008. године.
По речима Антонића, 2008. година је била важна и прекретна година, у српској, а и у светској политици. У српској, имајући у виду не само проглашење сецесије Косова, него и одређену промену, која се десила након избора 2008, када су такозване суверенистичке странке, које су у својим програмима истицале борбу за очување суверенитета Србије и против сецесије Косова, фактички добиле изборе и кренуле у формирање владе, а онда се, одговарајућим закулисним играма, формирала једна потпуно друга влада, која је променила дотадашњу политику и започела клизање ка признању сецесије Косова. О тих десет година говори ова књига, навео је Антонић – и подсећа шта се све ту заправо дешавало. Читалац може да види не само беспућа наше политике, него и беспућа наше економије, друштва, друштвеног и културног живота и све оно што се дешавало до 2018. године.
Он је указао и на симболику у томе што се књига завршава 2018. године и што је представљамо сада, 2019. године, имајући у виду преломну тачку коју представља 2019. година, када је реч и о Косову, односно о односу Србије према тој својој покрајини, а и када је реч о геополитичким питањима везаним за Балкан, па и за Источну Европу.
Антонић се позвао и на своју констатацију из поговора књиге, да су Кршљанин и он до 2000. године били „на различитим странама“, и у политичком, па и у аналитичком смислу, што се променилопосле 2000. године, односно после 5. октобра, када су изневерене многе наде и када је већина у Србији доживела разочарење, иако из различитих разлога. По њему, већина демократски и национално оријентисане јавности, интелектуалаца, је веома разочарана оним што се десило после 5. октобра у смислу губљења готово свих елемената суверенитета Србије као државе, пропадања српске економије и клизање Србије у колонијални положај у односу на Брисел, Берлин и Вашингтон. О свему томе пише Владимир Кршљанин у својој књизи, истакао је он, као и о улози дела отуђене елите, коју на самом почетку, у предговору, Кршљанин назива компрадорском елитом.
За могуће ослобођење Србије, или еманципацију у односу на колонијални положај, врло је важна улога Русије, и о томе говори колега Кршљанин. Србија је мала земља, истакао је Антонић, која се, према ономе како се то у социологији види, налази на периферији светског капиталистичког система, и која је стога предмет експлоатације, и не само експлоатације, него и даљег потчињавања и сиромашења. Она наспрам себе има коалицију великих и моћних, не само земаља, него и структура, које фактички управљају модерним светом. Како да се тако мала земља ослободи, чак и ако успе да се у њеном друштву пробуде снаге, које су за поновно успостављање истинске суверености и истинске народне демократије и самосталности Србије? – упитао се Антонић и навео да постоје два геостратешка погледа на то како се то може десити. Један је да се нешто озбиљно промени у центру система. Да би се нека мала земља на периферији ослободила, она то врло тешко може сопственим снагама. Значи, потребно је или да дође до озбиљне промене у некој од земаља „центра“ система или да та мала земља има моћног савезника, који ће јој помоћи да крене путем еманципације и самосталног развоја. Наравно, та друга опција, опција важног, моћног, утицајног савезника, мисли се наравно на Русију, размотрена је у овој књизи.
Оно што за мене лично, подвукао је Антонић, ту отвара питања која могу да нас забрину, јесте чињеница да смо сведоци једног агресивног, истина не у потпуности отворено војног похода на Исток. Дакле, имамо заоштравање, не само милитаристичке, ратне реторике, него заиста изгледа као да се полако једна моћна машинерија креће на Исток и као да се свету спрема сукоб глобалних размера и глобалних последица. У том смислу, Србија изгледа као нека врста плацдарма, одакле ће се кренути и наставити тај поход, али и као нека врста могуће позадине, коју треба пацификовати, да би се тај поход могао започети и успешно окончати. У том смислу постоји нека врста страха, указао је он, шта ће бити и како ће се Србија у том могућем глобалном сукобу поставити и каква ће бити наша судбина.
Са друге стране, нагласио је Слободан Антонић, наша судбина је, очигледно, судбина једног историјског народа. Постоје мали и велики народи у демографском смислу, али постоје и мали и велики народи у историјском смислу. Када говоримо о нама као о малом народу у демографском смислу, не можемо да о себи не говоримо као о значајном народу у историјском смислу. Без потцењивања других народа, наравно, али то је просто наша историјска судбина – истакао је он.
Ја често мојим студентима кажем, илустровао је ову тезу Антонић – да могу да направе мисаони оглед (кога препоручује иначе, Вебер) – шта би се десило, како би уопште светска историја изгледала, да нема Срба – да није било Гаврила Принципа, па и 1999. године – да ли би светска историја изгледала исто. Да узмемо рецимо неки други народ. Без икакве увреде, али ево ја наводим за пример, рецимо словачки народ. Да нема тог народа, да ли би светска историја изгледала другачије или би остала иста? Дакле, ту се потпуности види одређена важност Срба као народа, и то је нешто што морамо да имамо на уму кад размишљамо и о будућности.
Ова књига је веома инспиративна у смислу да сам читалац њу довршава, закључио је Антонић. Читајући ову књигу, ви заправо долазите до многих тема, које овако или онако познајете, и у вези којих сте подстакнути да размишљате и да их довршите. И зато је ова књига важна. Она можда није, у неком формалном академском смислу савршена монографија, која обрађује одређено питање из свих углова. Али, управо због тога како је конципирана и направљена, она представља велико задовољство и велику инспирацију за читаоца. И ја бих желео на крају да честитам аутору на овако доброј књизи!
Др Душан Пророковић се на почетку свог излагања надовезао на Антонићеву констатацију да су он и Влада Кршљанин смо били на различитим странама. Па, професоре, нисте једини за овим столом – признао је Пророковић. Али, то што за истим столом седимо Влада Кршљанин и ја, што је он позвао мене на промоцију ове књиге, а ја се одазвао, ипак говори да демократија у Србији није умрла. Чак шта више – без ослањања на Русију демократије у Европи више не може бити. Без геополитичке равнотеже неће бити никакве демократске расправе. Ево, боре се Французи са жутим прслуцима, свакодневни су протести и у Немачкој, и докле су стигли? Сами се изборити не могу. Јер, Запад је ушао у једну декадентну фазу, не само културолошку, него и политичку, у фазу када се систем брани аутократијом и производњом хаоса и анархије, и чак и велики европски народи, какви су Немци и Французи, сами се изборити за демократију неће – констатовао је Душан Пророковић.
Он је даље приметио да у нашој интелектуалној јавности, политичкој чаршији, на политичкој сцени, постоје две групе људи – једни који се воде ситним, дневним, шићарџијским интересима, и други, који се воде принципима. Владимир Кршљанин се, рекао је он, у целокупном свом политичком и интелектуалном раду водио принципима, што је само по себи за поштовање, чак и ако се са тим принципима не бих слагао. И рекао бих да је на нашој интелектуалној и политичкој сцени, где је свако корумпиран неким ситним интересом, то постала права реткост. И због тога ми је задовољство и што ме је позвао да говорим о његовој књизи.
Главни део излагања Душана Пророковића цитирамо у целини:
„Својевремено је Јован Цвијић рекао: „Срби су малобројан народ, али већег од Беча до Стамбола нема.“ Апропо тог коментара, поводом ове књиге Владимира Кршљанина ја бих рекао: „Срби су малобројан народ, али Руси тренутно већег пријатеља западно од себе немају.“ Србија је, изузимајући Белорусију, једина европска земља, која не само да од 2014. године није уводила санкције Русији, него је чак успела за последњих пола деценије да наше односе прошири, а сарадњу утврди. Наравно, и у нашој и у руској јавности, често се могу чути другачији ставови.
За део руске јавности, Срби су, уз остале јужнословенске народе, неки далеки рођаци, који су кроз историју били помало и вероломни и недоследни, а често су кокетирали и са руским непријатељима, од Аустроугара, преко Француза, до Британаца, тражећи заштиту и заузимајући спољнополитички курс који је био уперен против Москве.
За део српске јавности, опет, Русија је далеко, без изграђене балканске стратегије, недовољно присутна и недоречена, а за један део београдских либерала, који се данас окупљају око идеје евроатлантизма, Русија је и назадна, она није узор који треба следити, већ партнер од чијег загрљаја треба бежати.
Оваквих ставова има, зато што у Русији о Србији на овакав начин говоре људи који о нама знају мало, а у Србији о Русији говоре на овакав начин људи, који о Русији не знају ама баш ништа. Зато је ова публикација Владимира Кршљанина ите како важна, јер како је напоменуо професор Зоран Милошевић, оваквих издања је на српском, или српскохрватском говорном подручју, релативно мало.
Несумњиво, ради се о аутору који Русију одлично познаје, а српско-руске односе у континуитету прати. На једном, или на неколико места у овој његовој књизи, може се препознати и жал аутора због тога што нам је историја у неколиким временима, наменила паралелне колосеке. Унутрашње кризе и крупне дестабилизације наизменично су нас погађале, чинећи тако да се не можемо у пуном обиму и до крајњих граница међусобно испомагати. Ипак, препознаје се да помоћ, колика је могла бити, није изостајала.
Може ли Србија данас, оваква каква јесте и у околностима у којима се налази, више помоћи Русији? Ја мислим да не може. Или, ако може, да је то за мало. Исто као што Русија није могла спречити НАТО бомбардовање 1999. године, али је зато спречила усвајање срамног споразума из Рамбујеа, тако што амбасадор Борис Мајорски није хтео да стави потпис испод тог документа, и исто као што је помогла усвајању Резолуције 1244 у овом облику.
Углавном, чак и поред таквих историјских етапа када нисмо могли једни другима да помажемо у пуној мери, ми смо успевали да пријатељске односе одржимо, и да, по проласку криза, те исте односе унапређујемо.
Србија и Русија, како рекох, шире сарадњу – она је сада формализована и на војном плану, а након последње посете председника Путина, пред нама се отварају сасвим нове перспективе.
Споменуо сам евроатлантисте. У њиховим анализама Русије, често се пренебрегава чињеница, или се уопште не зна, да у зависностио од тога који се параметри посматрају, Русија представља шесту или десету економску силу на свету. Пратећи индексе конкурентности, а који указују на степен технолошке развијености, Русија је у самом светском врху, а у неким научним дисциплинама је прва у свету. То је за нас врло важно, због нашег економског развоја, трансфера технологија и базирања нашег економског и сваког другог система.
У пројектованом геоекономском пројекту Запада, ми ништа од тога не можемо да добијемо. Нама је намењена улога периферије, која ће свој економски просперитет базирати на „шрафцигер“ економији. Између осталог, и то Владимир Кршљанин на неким местима спомиње, и говори да у савезништву са Русијом ми можемо обезбедити дугорочно и свој економски развој и енергетску безбедност, о чему је доста било речи и од стране других аутора.
Међутим, овде бих отворио још једну тему које се Кршљанин дотиче, а то је питање вредности. Питање моралних вертикала и фундамената европског, или европских друштава. И руски и српски народ су европске нације, делови укупне европске традиције и историје. Данашња Европа, или евроунијатске, евроатлантистичке елите, одричу се те традиције, хришћанске димензије и дела своје историје. Отуда и фундаментална криза Европе, или боље рећи западне цивилизације, са пратећим дестабилизацијама и немирима – од Шпаније, преко Немачке, Француске, до, ево – Велике Британије и Сједињених Држава. Наша мисија, српска и руска, или уопштено – православне цивилизације, јесте да вредности бранимо, а традицију сачувамо.
Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста, и инфраструктурног развоја, благостања и социјалног збрињавања. Само народи који знају ко су, одакле су, шта бране и по којим правилима живе, могу имати достојанство, непомућену веру и представу о својој улози у свету, што је предуслов сваког развоја. Уместо агресивно наметане неолибералне парадигме, Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је оквир за нашу будућу билатералну комуникацију, али и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе.
Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад.
Зато, када је ово своје сочињеније насловио „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, Кршљанин је у фокус исправно ставио Београд и Москву, анализирајући различите аспекте и предложио нека решења, али истовремено оваквим насловом изоставио да прикаже и како у деловима рада заправо обухвата далеко шире теме, и по географском и по интелектуалном опсегу. За мене је то највећи и најважнији квалитет његових идеја, пошто се српско-руски односи не сагледавају мимо света, а чак се и имплицира шта би наша заједничка улога у новом свету или неком новом светском поретку, могла бити.
Да се у закључку вратим на почетак, и оне делове српске и руске јавности који вазда траже замерку и Русима и Србима. Има ту, у њиховим ставовима, и злих намера и доста пропаганде, али и методолошких омашки. Наиме, када искључите контекстуалност у својим истраживањима и у свом политичком раду, не можете приметити ништа друго, до проблеме и неспоразуме. Ми са Русијом смо увек имали и имаћемо низ отворених питања, која треба разрешавати, од делова наше историјске сарадње, преко економије, до енергетике, али то није разлог да наше односе категоризујемо као лоше у било ком погледу, нити је повод за икакве недоумице. Морамо увек имати у виду контекст међународних односа, међудржавних односа, контекст времена у коме радимо, у ком се боримо и своје односе градимо. Имамо заједничке непријатеље – Кршљанин то одлично схвата и зато изводи правилне закључке. И зато, негде код њега провејава: заједно ћемо, као православна цивилизација, обликовати данашњи свет и сутрашњицу међународних односа. Хвала вам на пажњи!“
Др Александар Раковић се такође одредио према питању ко је био на којој страни 5. октобра 2000, поносно истичући – ја сам био на Милошевићевој страни. Он је констатовао да је то било ретко за његову генерацију у то време – имао сам 28 година, али сам спазио балоне на протесту 96. и 97. у Београду, на студентском протесту, на којим је писало «Мило». Ја сам тада раскрстио са студентским протестима, рекао је Раковић, због тога што никада не могу да будем на страни некога ко је на страни црногорских сепаратиста, какав је Мило Ђукановић.
Било ми је јако драго да прочитам књигу Владимира Кршљанина, истакао је Раковић, у којој сам поред добрих анализа, имао прилику да видим и љубав. Влада Кршљанин воли Русију и то се види из његових речи и између редова. Он воли руски народ. Писано је пуно књига о фобији, што је наравно легитимно и веома драгоцено. Али писано је мало књига о томе како љубав покреће народе. И љубав српског народа према руском, и руског народа према српском. Дакле, ми можемо да пратимо да емоција игра ту улогу и многи ће ми замерити и рећи ће ми «да су Руси имали само интересе, да уђу на страни српског народа у Први светски рат», међутим то није тачно. Разговор цара Николаја са Николом Пашићем у Москви показује дубоку љубав према српском народу и дубоко разочарење Цара Николаја према бугарском народу који је издао православље, по ко зна који пут.
Био сам учесник у многим догађајима у нашој земљи, приметио је Раковић, где сам видео да упркос тој љубави, некако фали, недостаје потпуна студиозност у проучавању балканских питања. Да је Русија студиозније проучавала српско питање у Црној Гори, или црногорско питање, не би дошло до сецесије Црне Горе и не би дошло до уласка Црне Горе у НАТО. Да је Русија на време била укључена у Македонији, не би дошло до овог сценарија до којег је дошло. И тако даље. Дакле, уз емоције о којима сам сада говорио, и које су добре као први корак, као основа за успоствљање односа два народа и две земље, мора да постоји студиозна интеракција између нас. И играње на карту људи који су родољуби, прави људи са којима Русија може да успостави праву, искрену комуникацију, у којој ће заједнички доћи до решавања наших проблема.
Ми са Русијом делимо православну цивилизацију, констатовао је Раковић и цитирао грчког теолога Георгоса Металиноса, који је по њему, у једној реченици најбоље дефинисао разлику између православне и западне цивилизације: «Западни човек жртвује друге за себе, а православни човек жртвује себе за друге.» То смо ми, и то су Руси, нагласио је Раковић.
Руси су направили први велики корак повратка на међународну сцену након бомбардовања СР Југославије и уласка руских снага из Тузле у Приштину, приметио је он и додао да је то је била велика нада коју смо ми тада добили. Та нада се на крају изјаловила и нашом кривицом, јер влада на чијем челу је био Зоран Ђинђић није била заинтересована за Русе, који су били на Косову и Метохији.
Дешавају се међусобни неспоразуми и међусобни проблеми, констатовао је он, али време је да се ти проблеми превазилазе, време је да кренемо путем који би нас водио ка интеграцијама. Нашим, православним интеграцијама, за које се, чини ми се, сви овде залажемо, јер су се западне интеграције показале као лоше. Оне су се показале као неискрене, и као вероломне.
А чак и да уђемо у западне интеграције, упитао је Раковић, да уђемо у НАТО пакт и Европску Унију, ко нам уопште гарантује да ће интегритет и суверенитет наше земље било где бити сачуван? Нико! – нагласио је он и то илустровао примером Кипра:
Ко је Грцима гарантовао да ће сачувати целовитост Кипра? Нико. А били су у НАТО пакту и изгубили су рат од Турака. Изгубили су 40% територије на Кипру. Отерани су из њиховог највећег града Фамагусте. Престоница Никозија је подељена. Ето – били су део евроатлантских интеграција – и ништа!
Раковић је истакао да у евроатлантским интеграцијама једна правила важе за западне народе, а друга правила важе за православне народе. И то је тако. И тако ће бити и неће се то променити. Е, с обзиром да се то неће мењати, онда је време, као што Владимир Кршљанин каже, да имамо аргументе за нову политику, која је интегративна за православну цивилизацију!
Са таквом политиком, устврдио је он – и Руси и Грци моћи ће да превазиђу неспоразуме који су настали у последњим годинама, а који су ескалирали признавањем противканонске јерархије у Кијеву.
А наша будућност, то је мој став, нагласио је Александар Раковић, је искључиво у уједињењу четири републике бивше Југославије –Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније. Али ми сами то не можемо да урадимо, приметио је он, и додао: нама треба патрон зато што смо мали. Тренутно смо мала земља на рубу Европе. А тај наш патрон може да буде само земља коју сањамо и коју волимо. И која воли нас. То је Русија. Ми без Русије не можемо. Русија без нас такође не може. Она нема никог ближег од нас Срба.
Ми смо сигурно народ који је показао највише искрености и љубави и најмање вероломности према руском народу, од свих народа Европе, констатовао је Раковић и додао да Русија то мора да уважи, као и чињеницу да смо ми херојски народ.
Срби су мали, али херојски народ, истакао је Александар Раковић. Замислите кад би нас било 150 милиона! Шта би било Западу!
Раковић је затим нагласио: Ми смо два пута ратовали против НАТО пакта! Ко је то још урадио? И у Босни и Херцеговини, у Крајини, и у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Два пута смо ратовали. У једном рату против њих добили смо државу западно од Дрине. Тај рат нисмо изгубили. У другом рату смо сачували целовитост своје територије. Ни тај рат нисмо изгубили. Е, то сви треба да имају на уму – да смо ми први народ који је пружио отпор западном империјализму, и да с тим у вези, треба да имамо, и када је реч о Русији, посебно почасан и важан статус, јер то ми Срби заслужујемо – закључио је Раковић.
Владимир Кршљанин је најпре упутио речи захвалности Амбасади Русије и Руском дому на подршци и гостопримству, председнику Међународне словенске академије Сергеју Бабурину и њеном члану Олегу Дзизи на дугогодишњој сарадњи и поверењу, компанији Информатика која је омогућила издавање књиге, порталу Факти и својој породици. Он се посебно захвалио учесницима трибине и свима присутнима.
Најважнији део Кршљаниновог излагања дајемо овде у целини:
„Србија и Русија су данас савезници. Неко ће с правом рећи да је то карактер њихових односа кроз целу историју, али у смислу теорије међународних односа, њихови односи нису увек имали квалитет и обим који одговарају савезништву. Реч савезништво употребили су председници Србије и Русије 17. јануара у Београду.
Током 90-их, карактер односа Србије и Русије се мењао од тајног придруженог чланства СФРЈ у НАТО (када је сарадња са Русијом била квалитетна и обимна, али праћена неповерењем) до иницијативе за улазак Србије у Савез Русије и Белорусије, односно за успостављање (по први пут у историји) државног јединства две земље (иако су обим и квалитет сарадње у том часу били на ниском нивоу, због тешких прилика у обе земље).
Србија и Русија су наставак Ромејског царства и као такве, оне су источник и настављач хришћанске цивилизације, дакле европске цивилизације. Јеретички Запад је њена духовна аберација и вредносна опозиција.
Наш заветни концепт нације, много је старији и хуманији од Западног. Између осталог, он је саборан, а западни је конфронтациони, као и све у друштву. Титуларна нација у многонационалном српском и руском царству није имала већа права од осталих, него већу одговорност.
Западни конфронтациони политички концепти су трагично на нас утицали, бацајући нас у унутрашње сукобе и велике ратове.
Један од најкрупнијих носилаца и преносилаца православних вредности и ромејске науке, био је Свети Сава, замонашен у руском манастиру, отац заветне нације и творац Законоправила, написаног на заједничком нам, црквенословенском језику.
„Изгонити од вас извор свих зала, то јест љубав према новцу“
„Немојте, о чеда и браћо, никада да поштујемо оно што шкоди, а да обилазимо оно што спасава“
– прописао је Свети Сава у Хиландарском типику.
Кроз целу модерну историју Русија је била заштитник Србије и гарант њеног опстанка – прво у ослобађању од турског ига, а затим у одолевању много крвавијим агресијама са Запада. Како је то изгледало у Првом и Другом светском рату сви знамо. А и наше трагично жртвовање и страдање 90-их има велики смисао, јер је помогло усправљању Русије, а и нада садржана у Резолуцији 1244, не би била могућа без Русије.
Милошевић и Путин се никад нису срели, они су се историјски мимоишли. Ипак, као што је Душаново царство предало штафету Трећем Риму, тако је и Милошевићева Србија предала штафету Путиновој Русији. А она је својим уздизањем већ променила свет.
Братство, како често и истинито зовемо духовну блискост Србије и Русије, није у свим периодима историје давало довољно плодова. Не толико јер је једна или друга земља била у тешкоћама, као што се обично мисли, већ зато што су западни материјални и идеолошки утицаји потискивали духовност и братску љубав.
Морално и војно-политичко лидерство Русије у савременом свету, Србија је дочекала под хибридном окупацијом и прозападним руководством.
Последњих година, међутим, дешава се природна еволуција државних приоритета Србије. Безалтернативност прозападног курса замењена је неодрицањем од пријатељства, односно сопствених интереса. Савезништво са Русијом чине могућим константе српске спољне политике – никада у НАТО и никада санкције Русији. Уз економску, на замаху добијају војна и безбедносна сарадња и сарадња у сфери високих технологија, које раније нису постојале.
Перспектива је да ова природна еволуција, коју условљавају и свеопшта криза западног капитализма, и јачање Русије, Кине и других сила које нису под контролом предаторског Запада, изведе Србију из колонијалне економске, технолошке и медијске зависности од Запада и доведе до правног кодификовања нашег духовног, али и државног савезништва и саборног јединства са Русијом.
То правно кодификовање је неопходно и због тога јер ће будући праведни свет, бити и правно уређен свет и због тога што су војна сила катехона – Русије, и праведне норме међународног права једина гаранција трајног потискивања западног зла. Међународно право на којем Русија с правом инсистира, настало је победом православне Русије над Трећим Рајхом и силама осовине. Оно не само да није превазиђено, оно до сада није довољно примењено, јер тајне структуре Запада нису престале да користе своја франкенштајновска чудовишта, своје старе и нове усташке и бандеровске легије, Ханџар и Скендербег дивизије. Рат Русије против Исламске државе у Сирији показује да ни према садашњем нацифашизму неће бити милости, као што није било ни према оном пре 80 година.
Зато Србија нипошто не сме одустати од својих историјских аргумената заснованих на међународном праву. Русија нам је непобедиви гарант да ће међународно право опстати и да можемо вратити отето. Неопходно је да се тога сетимо данас, на 20. годишњицу НАТО агресије.
Духовно и саборно јединство Србије и Русије је предуслов за успостављање праведног поретка у свету. Да би се то постигло, треба нам повратак нашим исходиштима, реафирмисање вредности наше цивилизације, у свим сферама друштвеног живота и у медијској сфери, где очекујемо још већи допринос Русије.
На том путу незаменљиво је умножавање наших хуманитарних веза, чему је, надам се, бар мали допринос дало и ово вече.“