ОДА ЊЕНОЈ АРОМИ
Моја нежна, на шта миришеш,
на које воће,
на коју звезду, на који цвет?
Над
твоје мало ухо
или над твоје чело
надносим се,
примичем
нос твојој коси
и твом осмеху;
знам које је
врсте твој мирис:
нежан је, али
није цвет, није
продорни удар каранфила,
није безобзирна арома
јасмина
насилника,
већ нешто друго, земља
и
ваздух,
крошња јабуке,
мирис
светла на кожи
мирис
листа
на дрвету
живота
са прашином
са пута
и свежином
јутарње сенке
у коренима
мирис камена и реке,
али
још више личи
на бресквин плод,
на топло
тајно пулсирање
крви,
мирис
чисте куће
и водопада
мирис
птице што лети
арома
моје руке
која је истражила месец
твог тела,
звезде
твоје звездане пути,
злато,
жито,
хлеб твога додира
и тамо, дуж
твога заносног светла
у вази твог тела
унутра
у очима твојих дојки
у твојим устима пене
свуда
га има
на мојој руци је остао
мирис мастила и шуме,
крви и несталог воћа,
мирис
заборављених планета,
чистог
белог папира,
ту је и
моје тело
заронило у
свежину твоје љубави
као у пролеће
или у звуке звона
горе
између мириса неба
и лета
последњих птица дана
љубав,
мирис
који говори
твоја кожа, на језику
ноћи у твојој ноћи,
дана у твојим очима.
Из твога срца
свиће
твоја арома
као што се од земље
светло диже изнад највиших грана:
на твојој кожи срећем
твој пулс
и миришем
талас светла што свиће
воћку уроњену
у свој мирис,
ноћ коју дишеш,
крв која тече кроз
твоју лепоту
према пољупцу
са којим ме чекају
твоја уста.
ДЕТЕ
О дете, знаш ли, знаш ли,
одакле си дошло?
Са језера галебова,
изгладнелих и белих.
Поред студене воде
она и ја направисмо
огњиште црвено
обучени у усне
због пољубаца у души
бацили смо у ватру све
запалили смо живот.
Тако си дошло на свет.
Али да би видела мене
и једног дана видела тебе
она је прешла мора
а ја да бих загрлио
њен малени струк
препешачио сам земљу,
са ратовима и планинама
са песком и са трњем.
Тако си дошло на свет.
Из много места си дошло
из воде и из земље
из пламена и из снега
из далека си дошло
у сусрет нама двома
из страховите љубави
којом смо повезани
и зато бисмо да знамо
какво си, шта ћеш нам рећи,
ти знаш о свету више
него што смо ми сами.
Као велика бура
протресли смо
дрво живота
до корена
до најскривенијих нити
и појавило си се онда
певајући у лишћу
на највишој грани
коју смо достигли с тобом.
НА ЈУНСКОЈ ЖЕЗИ
На јунској жези
придружила ми се жена,
тачније, поморанxа.
Слика се помало топи:
сећам се, неко је закуцао,
и одмах – вихор,
бич светлости,
ултраљубичаста шкољка,
разгледах је,
са спорошћу телескопа,
као да је била далеко
или да је одевена у љуску од звезда
грешком астронома
доспела у мој дом.
СВАКИ ДАН МАТИЛДА
Баш тако: издужена си,
као Чиле,
и, као анисов цвет, нежна.
Листови наших незаборавних пролећа
на свакој твојој грани трепере.
А који је данас дан? Твој дан.
А сутра је – непробављено јуче,
из твог окриља не исклизне ни један дан;
кад спаваш, крхка ти сенка
покрива земљу, сунце и љубичице.
Баш тако свакога дана
ти ми поклањаш
живот.
СЛИВАЊА
Када се све оконча,
волећу те баш као да је
непролазно оно што је прошло,
као да зато што чекао сам
(а ти ми ниси долазила),
твоје дисање је заувек
присутно близу мене.
И сви твоји обични дани
са мном – твој цвет, твоја гитара:
тако су збијене земље на
карти, окаченој у разреду,
тако су се две покрајине слиле,
тако су се преплеле две реке,
тако израстају два вулкана.
Заједно с тобом – то значи
заједно са мном, а растанак
с тобом – даље је од свега,
као месец обојен глином
у глувој ноћи земљотреса,
кад су од ужаса у земљи
корени испреплетани
и чујеш, како звучи мук
тешком музиком страха.
И улица је – тај исти страх,
а по ужасним плочницима
лута на четири ноге
и са четири усне – нежност.
Не напуштајући тај дан,
сличан прстену танком,
ми дотичемо песак прошлог,
а у бездану океана множи
своју бескрајну побуну љубав.
ЗАВРШЕТАК
Матилда, дани или године
у сну, у грозници,
овде или тамо,
прикуцан,
пребијене кичме,
заиста сам крварио,
час тонући у непостојање,
час будећи се:
болнички кревети, инострани прозори,
бели мантили сестара,
ноге као у оковима.
Затим – путовања
и поново моје море:
твоја глава на узглављу,
твоје руке, као птице,
у зрацима моје светлости
над мојом земљом.
Како је било дивно: живети
док ти живиш!
Свет постаје најазурнији и најземаљскији
у ноћима, када спавам,
огроман,
у прстену твојих руку.