I део. Поређење капитализма и социјализма
I.
Шта је главни грех човечанства (овде реч „главни“ значи највећи утицај овог греха на живот савременог човека)?
На то питање постоји сасвим одређен светоотачки одговор – то је мамонизам, тј. тежња ка новцу, ка богаћењу, подређеност мамону, признавање њега као Бога уместо Христа. Можда се неки неће сложити с тим, али ипак је одговор у име Цркве још у IV веку дао велики светитељ Јован Златоусти. Штавише, дао га је не само кроз појединачне цитате, већ читавим својим учењем. И занимљиво је да су то први приметили руски богослови. 1907. године, када је прослављена 1500. годишњица смрти Златоустог, објавили смо низ чланака посвећених разумевању богословског наслеђа великог светитеља. Многи аутори су били изненађени приметивши невероватну приврженост светитеља темама иметка. Тако је познати руски богослов И.В. Попов, сада канонизован као свети мученик, написао: „Св. Јован Златоусти ни о чему није говорио тако много и тако често, као о богатству и сиромаштву“ /1:54/. Ово признање вреди много. Јер Златоусти је познат пре свега као светитељ, који је задивљујуће дубоко спознао грех и који је, као нико други, умео да речима опише грех. А чињеница да је за великог светитеља питање власништва тема „број један“ изузетно је важна. И сви који су упознати са Златоустим, не по тенденциозно истргнутим фрагментима из његових дела (којих може бити неколико хиљада!), већ са потпуним Златоустим, сложиће се са закључком Попова. У раду /2/ дат је значајан избор исказа Златустог на ту тему.
Али шта је то грех мамонизма? Ако се уведе нова реч, потребно ју је прецизно дефинисати. Пре свега, истичемо да мамонизам није идентичан среброљубљу. Похлепа, среброљубље – све су то лични греси, који су заједно са другима укључени у класични монашки списак. Мамонизам је много страшнији. Он је друштвени грех. А то кардинално мења ситуацију. Ако су лични греси проблем појединачне душе и борба против њих своди се на личну промену сопствене свести, онда је друштвени грех много сложенија појава. Његов носилац је цело друштво.
Наравно, лични грех среброљубља (као посебна врста егоизма) је примарни, али цела поента је у томе што он улази у све друштвене институције, као да га друштво апсорбује и цело се зарази мамонизмом. Људи постају таоци друштвеног система, и тај систем захвата све: и богате и сиромашне, и похлепне и скромне. Само једне, заведене богатством, систем уздиже и ставља на врх пирамиде живота (али их неприметно лишава Царства). А друге, који се супротстављају систему (нажалост, они су мањина), систем тлачи и чини њихов живот у друштву мучно тешким.
Како назвати тај сатанистички систем? Древни подвижници су приказивали страшног демона – мамона, који опчињава људе и постаје у њиховој свести бог. У ствари, не опчињава их моћна зла аждаја, већ систем, друштвени систем (изграђен, наравно, по упутству демона), и зато је логично тај зли систем назвати мамоном (а управо то фактички и чини Златоусти). Стога у овом чланку ми користимо следећи низ појмова:
– среброљубље је лични грех људске душе;
– мамон је друштвени систем који настоји да људе потчини богатству и новцу;
– мамонизам је друштвени грех, који се израва у потчињавању мамону, како друштвених институција, тако и појединаца.
Мамон је снажан и свиреп. Он сиромашне чини сиромашнијима, а богате – богатијима; мамон само умножава неправду. Ради увлачења у своје мреже, он најшире користи методу искушења, не силом, већ завођењем – уосталом, грех је веома привлачан за палог човека. И за новац он даје све – и материјално и духовно: удобност и лакоћу живота, престиж, власт, љубав, пријатељство, покорност – све, баш све. Као резултат тога, моћ новца се издиже на сакрални, божански ниво, људи почињу да га обожавају као бога, заклањајући њиме истинског Бога-Христа. Мамон је фактички себи подредио читаво друштво: људе, медије, културу, науку, војску, економију, чак и религију. Новац, који је предвиђен да буде мера рада, он је претворио у меру богатства, деформишући његову природу. Он нагони људе да се боре један против другог, а не да сарађују, стварајући конкуренцију, која често поприма најмонструозније облике. Ето шта мамон чини са људима.
У историји човечанства, мамон је као друштвена снага у свим периодима био моћан. Али због чињенице да раније економски односи нису били тако развијени као сада – производња је углавном имала натурални карактер – његов утицај био је нешто мање уочљив, иако је у свим периодима историје мамонизам био главни грех човечанства. Али у савремено доба, мамон је успео да победи у потпуности, што је створило посебан друштвени систем – капитализам – ту зрелу и бесрамно-безобзирну фазу развоја мамонизма.
Одржавање и развој капитализма обезбеђује његова идеологија заснована на рационалном материјализму, индивидуализму, личном успеху и вери у свемоћ новца. Све те вредности су грешне и варљиве, али су привлачне за пало човечанство. Капитализам се заснива на греху и води у погибељ, али они који су пали у његову сферу утицаја то не виде, јер се лажност циљева заклања вештом пропагандом која негативно приказује као позитивно. Они који запажају велику стабилност капитализма морају да схвате да је та стабилност резултат експлоатације људске грешности.
II.
Наравно, милостиви Бог жели да човечанство победи мамонизам, и да се ослободи власти мамона; Он је строго упозоравао људе: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6.24). Али како се борити против мамона?
Ту се појединачни подвиг показао немоћним – могуће је (иако тешко) из своје сопствене душе искоренити среброљубље. Али мамон ће, као друштвени грех, као систем живота друштва, остати непоколебан. А очекивати да ће одједном сви људи у себи остварити тај подвиг и да ће систем као резултат тога нестати сам од себе – безнадежно је. Према томе, једини начин победе над мамоном је да се греховни друштвени систем замени другим, супротним мамону. Разуме се, човек то не може сам – потребна му је Божја помоћ.
И човечанство је одавно развило такав друштвени систем – то је систем заснован на друштвеној својини, социјализам (и у његовој највишој фази – комунизам). Дакле, долазимо до дефиниције: социјализам је друштвени систем који поставља брану мамону уз помоћ друштвене својине. Заправо, ефикасност социјализма се мери степеном супротстављања мамону.
Чини се да је немогуће потпуно победити мамона – за то је потребно створити друштво светих. Мамон ће преко својих следбеника (никада се не сме заборавити да су људи склони паду) и даље покушавати да сачува своје позиције. Али створити брану против мамона, уништити оне друштвене институције на којима он паразитира, могуће је и неопходно. Социјализам то и чини. Којим средствима? Пре свега, друштвеном својином, која затвара врата приватном гомилању богатства. Приватном – значи непоштеном. Јер је неоспорно доказано да вођење робне производње коришћењем најамних радника води ка незарађеном приходу власника средстава за производњу („вишак вредности“). Друштвена својина укида овај извор богаћења.
Али ствар није само у томе. Друштвена својина пројављује највиши тип друштвених односа. Тај тип је осветљен у Новом завету и зато Богом подржан. То је толико важно да захтева засебно разматрање.
III.
Као што је познато, у Делима апостолским је описано како је створена и како је живела прва хришћанска заједница у Јерусалиму. Тамо су, после Христове четрдесетодневне проповеди о Царству Божјем (Дап. 1.3) и после примања Светога Духа, апостоли одлучили да остваре оно чему их је Христос учио, и они су организовали заједницу верника засновану на хришћанској љубави. Али оно што је карактеристично – живот заједнице био је заснован на строгом комунизму. А то значи да је од самог почетка постављена снажна брана против мамона, који је, природно, хтео да разруши дела апостола. А да је таква брана била неопходна, показује тужна прича о Ананији и Сапфири. Тај брачни пар није био у стању да живи по апостолским правилима, због чега је жестоко кажњен од Бога. Тај инцидент јасно потврђује Христову забрану: „не можете служити Богу и мамону“. Ту компромиса не може бити: Ананија и Сапфира су почели да служе мамону, а озбиљност казне је зато да њихов пример не би био саблазан за друге.
Дакле, видимо да комунизам није изум револуционара; он је од Христа и реализовали су га апостоли, Христови ученици. Комунизам није био само средство за одржавање највишег духовног нивоа заједнице, већ ју је и штитио од погубног утицаја мамона.
Идеологија социјализма заснива се на колективизму, који је, достизањем одређеног нивоа љубави и солидарности у друштву, у стању да одржава тај ниво, дајући стабилност целом социјалистичком друштву. Идеологије социјализма и капитализма су две принципијелно алтернативне позиције у животу људи. Њихова конфронтација је пресудна за судбину човечанства. У чланку /3/ овај аутор детаљно разматра ове идеологије у њиховом поређењу.
IV.
Настављајући поређење социјализма и капитализма, обратимо пажњу на једну важну околност. Дајући човеку дивне поклоне, социјализам за узврат од њега захтева виши ниво морала. Да бисмо овој тврдњи дали одређенији садржај, уводимо једну важну меру – ниво пада (НП). Уопште узев, НП је наша удаљеност од Божје замисли, удаљеност од идеала на духовно- моралној оси. Нажалост, све у овом створеном свету носи печат пада, и питање је само колико је та удаљеност велика. Разуме се, само Бог може објективно измерити пад. Али и човек, будући да је икона и подобије Божје, такође може, иако грубо (због свога пада), дати своју процену. Приметимо да се може употребити и појам супротан НП – висина. Што је већи пад, то је мања висина. НП је за друштво најважнија карактеристика н зато ћемо га стално примењивати.
Приметимо да се, како у односу на човека, тако и на друштво, не може рећи да је њихов пад сталан и непроменљив. Напротив, он може да се мења, и то у великој мери. Човек је био разбојник и – постао је светац. Исто тако и друштво – рани хришћани, живећи најпре према законима старозаветног друштва, препуним куповине и продаје, новца и освете („око за око и зуб за зуб“), почели су да живе у Јерусалимској заједници у братству и љубави, укључујући у имовинским односима. Ово је друштво било морално на неупоредиво вишем нивоу од старозаветног, што потврђује случај Ананије и Сапфире, не могавших да се отргну из старог друштва и пређу у ново.
Враћајући се социјализму и капитализму, нећемо погрешити ако кажемо да је социјализам у наведеном морално-духовном смислу виши од капитализма. Јер социјализам је заснован на колективистичкој идеологији, а капитализам на сопственичкој. Заправо, овај закључак очигледно следи из претходног, па се на њему нећемо дуго задржавати.
Друга теза је мање очигледна и подељена је у два дела. Прво: социјализам је виши од средњег НП рачунатог за цело човечанство. Сматра се да се људски пад у просеку није много променио од првобитног греха, иако многи покушавају да докажу да постоји морални напредак човечанства. Аутор мисли другачије и стога средњи људски НП узима за константу. И друго, капитализам је нижи од овог средњег НП. Јер капитализам, као што смо већ утврдили, живи и развија се на рачун греха – јер грех се добро продаје, и зато је капитализму корисно да подстиче и подржава грех. Авај, човек посеже за свим грешним и неприметно упада у мрежу мамона.
На тај начин, видимо силазно степениште: горњи степеник је социјализам; следећи наниже је средњи људски НП; најзад, доњи степеник је капитализам. Одавде је виталност капитализма поново јасна – он је виталан грехом. А сложеност изградње социјализма и обезбеђења његове стабилности је такође јасна. Ту сама чињеница постојања друштвене својине није довољна – неопходна је стална борба против тенденција ка импотенцији или трансформацији у тоталитаризам.
V.
Коначно, размотримо социјализам и капитализам са становишта идеологије. Идеологија је комплекс идеја које подржавају овакво или онакво уређење друштва (које може бити чак и непостојеће). Идеологија би првенствено морала да одражава најважније (са тачке гледишта хришћанина) моменте човековог постојања: – 1) однос према Богу и 2) став према земаљском битију, изражене у борби против главног греха човечанства. Тако се добијају две дилеме:
– вера у Бога (Б) – атеизам (А);
– борба против мамонизма помоћу друштвене својине (Д) – позитиван (или формално неутралан) однос према мамонизму (М).
У складу са тим, добијају се четири варијанте:
– БД (Бог-Друштвена својина) је позиција која нам је завештана у Јеванђељу;
– БМ (Бог-мамон) је покушај спајања Бога и мамона, забрањен од стране Христа („не можете служити Богу и мамону“);
– АД (Атеизам-Друштвена својина) – тако је СССР покушавао да живи;
– АМ (Атеизам-мамон) – тако живи капитализам (јер формално не негирајући Бога, капитализам уместо Њега обожава мамона).
Овај приступ је близак ономе који је предложио А.Г. Кирдјашкин /4/. Приметимо да су друга и трећа варијанта контрадикторне, и зато оне на крају доводе до неизбежног краха. Прву варијанту фактички предлаже концепција Православног социјализма, коју аутор подржава у бројним чланцима /5/.
Уосталом, ово су само најпрелиминарније скице за осмишљавање феномена мамонизма. Али проблем је толико озбиљан да га је потребно свеобухватно размотрити, чиме би требало да се бави хришћанска социологија – наука која, код нас нажалост, никако да стане на ноге. Хришћанска социологија мора да се бави свим питањима која се односе на хришћанско осмишљавање друштва, и наравно, пре свега, проблемом мамонизма, јер је друштвена суштина овог греха одавно откривена. Али, како се испоставило, такав социјални поглед на ствари није у традицији ортодоксног православља, и зато многи несрећни богослови једноставно негирају постојање такве науке. Али нису у праву, јер разматрање проблема на нивоу само личног греха, тј. среброљубља, не води разумевању суштине мамонизма. Само осмишљавање мамонизма као друштвеног система може открити сву опасност овог главног греха човечанства.
У следећим чланцима овог циклуса размотрићемо ситуацију са превазилажењем мамонизма у најзначајнијим за православног човека конкретним случајевима – Византији и Русији у њене три ипостаси: царској, совјетској и постсовјетској.
Литература
- Попов И.В. Святой Иоанна Златоуст и его враги. – Сергиев Посад, 1908. – С. 95.
- Николай Сомин. Обижать заставляет любостяжание. Учение св. Иоанна Златоуста о богатстве, бедности, собственности и милостыне. – М.: Современная музыка. 2014, – 262 с.
- Николай Сомин. Глубинный выбор (Заметки по психологии собственности).http://chri-soc.narod.ru/glubinniy_vibor.htm
- Кирдяшкин А.Г. Миссия русского народа и либерализм.http://chri-soc.narod.ru/kir_missia_russkogo_naroda.htm
- Сомин Н. В. Православный социализм как русская идея. М., 2014. 316 с.
II део. Византија
I.
Грех потчињавања човечанства мамону је пре свега друштвени феномен. Налази се на граници између теологије и социологије. У Византијској империји теологија је била развијена у највишем степену. Међутим, социологија као комплекс идеја за осмишљавање друштва није била створена. Постоје бар два разлога за то.
Главни разлог је оријентација византијске теологије на монашко доживљавање света. Монаштво се појавило у IV веку, када је народ империје грунуо да се уписује у хришћане, када је хришћанство постало државна религија. Тада су неки прави хришћани, видевши да је ниво новојављених хришћана постао много нижи, да су у миру многи, многи прихватили православље, али је мамон остао у њиховим срцима, и немајући снаге да ту ситуацију промене, почели су да напуштају друштво и одлазе на пуста места, где су се у тишини и самоћи подвизавали у молитвама и аскетским вежбама. И неизбежно је теологија монаха одражавала њихов специфичан положај добровољних друштвених одметника – јер је монах од речи „монос“, што значи „један“. И није чудно што у њиховим делима друштва у којем човек неизбежно живи, као да нема, или се оно погрдно назива мир, који је скуп грехова и од којег се треба одвраћати, да би се човек сам суочио са Богом. Штавише, „мир“ је препознат само као привремено уточиште душе, на чије устројство не треба обраћати пажњу, а сва нада се мора пренети на стицање вечног Царства. Тиме као да се признаје да је преобразити свет – нешто безнадежно; боље је оставити га онаквим какав јесте и сву пажњу пренети на устројство своје душе. У оквиру таквог погледа на свет, који заправо негира вредност света, само постављање питања о стварању социологије, која изучава друштвене појаве, постаје бесмислено.
Наравно, не оспоравамо значај и ефективност византијског аскетизма – он је открио и осмислио за хрићанина врло важан моменат личног устројства душе. Али мора се констатовати да су читаве наслаге друштвених грехова умакле пажњи византијске теологије. А то значи да се мамонизам у том случају и није могао сагледати као друштвени феномен. И заиста, у оквиру монашког аскетизма, цела ужасна опасност од мамонизма свела се на лични грех среброљубља, грех за монаха неприхватљив, али не и најтежи (гордост је много гора).
II.
Али, било би погрешно рећи да у Византији уопште није било друштвених наука. Грци су ценили своју државу и због тога су се тамо политичке науке прилично активно развијале. На овом пољу они су постигли значајне успехе, створивши мудру теорију о „симфонији“ цркве и државе. Али на усавршавање социјалног поретка, и црква и држава су извршиле незнатан утицај. Али, идимо редом.
Пре свега, Византинци себе уопште нису називали „Византинцима“ (мада ћемо, ради краткоће, ми то и даље радити). Назив „Византија“ је новотворина европских историчара XVI-XVII века. Сами становници су своју земљу називали Ромејска империја, а себе – Ромејима, тј. Римљанима, наследницима велике Римске империје. И заиста је Рим имао огроман утицај на државну структуру Ромеја. То је такође била империја, којом је владао император (василеус). И њоме се управљало законима који су већином били копија закона Римске империје. Али Рим је био са економског становишта мамонистичка држава. Иако је са становишта општеприхваћене класификације, Рим био робовласничка држава, за нас су и робовласништво и феудализам и капитализам мамонистичке формације – то су, да тако кажемо, кораци мамона у освајању света.
Византија је, без сумње, такође била мамонистичка држава, наслеђујући од Рима и социјални систем, и економски и правни. Мамон је владао у Византији у свим периодима њеног постојања – од IV до XV века. И његов јарам је тешко притискао радне људе, сељаке и занатлије. Али не може се рећи да је држава била забринута због тога. Њен задатак је био да наплати што више пореза од становништва и смисли нове реквизите за то (као и сада). Иако су понекад Василевси примењивали своју власт (на пример, Роман Лакапин, 934. или Василије II Бугароубица 996.), али углавном у циљу ограничавања диктата локалних феудалаца („дината“) и преусмеравања тока пореза у центар.
А осим тога, Ромеји су волели своју државу, устројену од самог Бога, што значи – на најбољи начин. Друштвени систем био је фиксиран у римском праву, које су и држава и црква у потпуности прихватиле.
Као резултат тога, Византинци нису видели неопходност за осмишљавањем друштва; о друштву не треба размишљати – треба га само чувати и одржавати. Стога социологија у Византији никада није створена. Следствено томе, Византинци нису дошли ни до разумевања мамонизма као друштвеног система.
Истина, није све баш тако једноставно. Овај закључак је исправан тек на самом крају, као резултат супротстављања различитих позиција. Али ако пажљиво погледамо историју византијске теологије, видећемо озбиљну борбу мишљења, коју је корисно овде бар укратко осветлити.
III.
У раној цркви преовладавало је устројство цркве у облику хришћанских заједница, од којих је свака поштовала комунистичке принципе живота све до заједничке имовине. Такво устројство је штитило цркву од мамонизма, који је господарио у свету изван хришћанских заједница. На овакву организацију цркве пресудно је утицала најранија јерусалимска ранохришћанска заједница која је тада заправо представљала целу цркву. Јерусалимску заједницу, која је исповедала строги комунизам, организовали су апостоли, без сумње следећи Христова упутства – јер се непосредно пре њеног успостављања Христос јављао ученицима, „ јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему “ (Дап. 1:3). Међу онима који су подржали такво устројство, нашао се дуги низ светих црквених писаца и проповедника: Јован Златоусти, Кипријан Картагински, Василије Велики, Григорије Богослов, Амвросије Милански. Стога ову тачку гледишта називамо „светоотачком“.
Међутим, већ у III веку појавио се и други поглед на ствари, који су исповедали богати хришћани који нису желели да дају своје богатство у комуну. То је сасвим јасно изложио Климент Александријски у делу „Ко ће од богатих бити спасен?“ /1/. Суштина новог погледа била је у тврдњи да приватна имовина, ма колико велика била, не штети хришћанину, уколико она њиме не влада, не претвори га у мамоновог роба. У супротном, од имовине се ваља ослободити. Будући да је у историји православља ова доктрина однела превагу (не само на Истоку, него и на Западу), ми је ради краткоће, називамо „општеприхваћеном“. Ово гледиште, које је, мора се рећи, компромисно, више није захтевало комунистички живот у хришћанским заједницама, пребацујући борбу са мамоном на личност – хоће ли она изаћи на крај са искушењем среброљубља или не.
Следећа оштра промена догодила се у вези са променом статуса цркве – у IV веку, она је постала државна. Наравно да је су тада у цркву кренуле из мира огромне масе људи, који су желели да по имовинском питању све остане по старом, на принципима мамонизма. Стари чланови цркве су на то различито реаговали. Једни су почели да потпуно напуштају свет, постајући монаси. А други, остајући у друштву, окренули су се неофитима са оптужујућим проповедама. Задржаћемо се на погледима најупечатљивијег проповедника тог времена – Јована Златоустог.
IV.
Свети Јован Златоусти је толико је познат да га није потребно представљати. Као што смо указали у првом чланку, имовинска тема била је код Златоустог тема број један. Зашто? Па зато што је велики светитељ, који се специјализовао у познавању грехова, сматрао мамонизам, тј. тежњу ка поседовању богатства, најопаснијим грехом. Шта је он рекао?
Прво, Златоусти неуморно подсећа на универзалност тог греха. Ево неколико карактеристичних цитата из мноштва аналогних:
„О, среброљубље! Све се свело на новац – зато се све и пореметило! Ако неко неког теши, сети се новца; ако га сматра несрећним, разлог је опет у новцу. Само о томе и говоре, ко је богат, а ко је сиромашан. Намерава ли неко да ступи у војну службу, жели ли да ступи у брак, планира ли да се неком уметношћу бави или нешто друго да предузме – неће приступити остварењу своје намере, док се не увери да ће му то донети велику зараду“ /VII: 885-886/.
„Среброљубље је разгневило целу васељену; све је гурнуло у хаос” /VIII: 270/.
„Невоља је у томе што се зло повећало до те мере да је (врлина непоседовања) очигледно постала немогућа – и да се уопште не верује да би је ма ко следио“ /VIII:441/.
„Ова болест (крађа и похлепа – Н.С.) обухватила је целу васељену, загосподарила душама свих, и заиста, велика је моћ мамона!“ /VIII:509/.
„Колико дуго ћемо волети новац? Нећу престати да вичем против њега, јер је он узрок сваког зла. Када ћемо заситити ту незаситу страст? Шта је привлачно код злата? Запрепашћен сам тиме (…) Одакле је та болест ушла у васељену? Ко може да је у потпуности искорени? Која реч може да порази и потпуно убије ову жестоку звер? Та страст је проникла чак и у срца људи који су били благочестиви“/XI:560/.
„Шта је узрок свега тога? Љубав према новцу, демонска страст среброљубља, та неизлечива болест, неугасиви пламен, снага која је покорила целу весељену”/III:431/.
„Сила, која је покорила сву васељену“ – светитељ више не подучава, већ горко тугује. И приметимо, то се говори крајем IV века, у Византији, где је потпуно победило православље! То значи да је чак и тада, као и сада, друштво било нездраво, а тада га је, као и сада, свег заробио мамон. Заиста мамонизам је најмасовнији, а то значи и најстрашнији грех.
Мамон, по Златоустом, је заиста страшан:
„Дакле, кажите ми, да ли вам се богатство чини пожељним и високоцењеним, јер у вама потхрањује најниже страсти, омогућава гневу да се оствари, надувава балоне болесног частољубља до огромних размера и побуђује вас на гордост?“ /XII:556/.
„Нема ничег горег од безумне страсти (за богатством – Н.С.), која чак везује за ствари које доносе само горчину и никакву корист“ /X:105/
„велика штета за тебе биће у томе што ћеш бити залепљен за земаљско, бићеш роб уместо слободан, отпашћеш од небеског, нећеш бити у стању да размишљаш о узвишеном, него само о новцу, о каматама, о дуговима, о профиту и о гнусним подвалама. Шта може бити бедније од тога? Такав човек пада у ропство, теже од ропства сваког роба, и што је погубније од свега, самовољно одбацује племенитост и слободу својствену сваком човеку. Колико год да ти се говори, имајући ум прикован за богатство, ти не можеш да чујеш ништа корисно за себе. Али као пас у брлогу, везан за бригу о новцу јаче но ланцима, бацаш се на сваког ко ти прилази – бринеш само да своје благо сачуваш за друге. Шта може бити бедније од тога?“ /VII:236/.
„Богатство је незахвални бегунац, непомирљиви убица, неукротива звер, стена, стрма са свих страна, подводни гребен, непрестано у таласима, море, којим владају безбројни ветрови, тиранин, који сурово влада, властелин, бруталнији од сваког варварина, неумољиви непријатељ, који никада не прекида непријатељство према ономе ко га поседује“ /VII:243/.
Како се одупрети мамону? По Златоустом, на личном нивоу, спасење се састоји у давању свога иметка сиромашнима, свођењу својих прохтева на неопходни минимум. А на друштвеном нивоу, светитељ предлаже да следимо пример Јерусалимске заједнице. Јер управо је такав комунистички начин живота Златоусти сматрао одговарајућим Божјем промислу:
„Али није ли зло да један влада оним што припада Господу и што се један користи заједничким добрима? Није ли Божја земља и њено испуњење? Зато, ако наша блага припадају заједничком Владики, онда она једнако припадају и нашим ближњим: оно што припада Владики, припада свима…“ «Дакле, нама је намењено пре опште, него посебно, власништво над стварима, и оно је више сагласно са самом природом“ /XI:705/.
О животу у Јерусалимској заједници Златоусти говори оваквим одушевљеним речима:
„Било је то анђеоско друштво, јер ништа нису звали својим (…) Да ли сте видели успех благочестивости? Одрицали су се од имовине и радовали су се, и велика је била њихова радост, јер су добијена блага била већа. Нико није богохулио, нико није био порочан, нико није завидео, није било непријатељства, није било гордости, није било презрења, сви су као деца примали поуке, сви су били расположени као новорођени (…) Није било хладне речи: моје и твоје; због тога је радост била за трпезом. Нико није мислио да једе своје; нико (није мислио) да једе туђе, мада и то изгледа као загонетка. Они нису сматрали туђим оно што припада браћи, јер је то било Господње; нису га сматрали ни својим, већ – да припада браћи“ /IX:73/.
«И апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика бјеше на свима њима.» (Дап. 4.33). И добро је речено: благодат бјеше на свима, јер је благодат у томе да нико није био сиромашан, то јест, од велике усрдности давалаца, нико није био у беди. Нису давали један део, а други остављали себи; и (дајући) све, нису сматрали својим. Они су из себе изагнали неједнакост и живели у великом изобиљу, притом, чинили су то са великом чашћу.“ /IX:113/.
Приметимо, да је саму реч „мамон“ Златоусти разумео као друштвену силу, моћну да масовно плени људе и присиљава их да раде за њу, тј. разумео га је управо као друштвени грех, којем је неопходно супротставити се и на личном и на друштвеном нивоу. Ово није далеко од заснивања праве хришћанске социологије. Али…
Али велики светитељ је ухапшен и послат у изгнанство, одакле се није вратио. Штавише, школа егзегезе Светог писма коју је створио Златоусти, која је обраћала главну пажњу на моралне последице владања имовином, била је уништена након смрти Златоустог. Епископ Паладије, биограф Златоустог, наводи готово стотину имена епископа и презвитера, следбеника великог светитеља, који су били убијени, утамничени и послати у изгнанство. Па иако је сам Златоусти био убрзо канонизован, његови погледи, иако не јавно, почели су да се искривљују до супротног. Већ у V-VI веку почели су да се утврђују погледи идентични концепту Климента Александријског. Тако, Теодорит Кирски, говорећи да су сиромашни и богати потребни једни другима, покушава да оправда поделу на богате и сиромашне. Монашка литература (на пример, чувена „Лествица“) тумачи имовинску тему чисто на плану личног греха или личне врлине у оквиру антитезе среброљубље – непоседовање, не дотичући се социјалних питања. На пример, аутор из XII века, Јефимије Зигабен у предговору свог познатог дела обећава да ће Јеванђеље протумачити „на основу нашег оца Јована Златоустог“. Међутим, у стварности, уз помоћ недоречености и преформулисања, он ствара нешто потпуно супротно Златоустом: он одбацује све моралне проповеди светитеља, у којима Златоусти у основи и даје своју имовинску концепцију. Поред тога, он једноставно брише већину мисли светитеља, остављајући само оне које одговарају Клименту Александријском, попут „поделити вишак сиромашнима“, „овим речима Христос осуђује не богатство, већ зависност од њега“.
Укратко, у борби између светоотачког погледа са „општеприхваћеним“, овај други је победио, а надаље „општеприхваћено“ тумачење имовинске теме постаје непорециво. Зашто се тако догодило? Ствар је у томе да се „општеприхваћени“ поглед на друштвену структуру црквених заједница показао као врло еластичан – може се прилагодити и аскетском монаху који тежи ка потпуном непоседовању, и благочестивом мирјанину, и богатом спонзору. А сем тога, ово гледиште је потпуно у складу са ставовима тадашњег друштва, које је чврсто стајало на принципима приватне својине.
Међутим, треба напоменути да је у касној Византији постојао свети отац који је отишао још даље од Јована Златоустог. Његово име је Симеон Нови Богослов (X–XI) /5/. Он је написао:
„Стога, онај ко раздели сав новац који је прикупио, не треба за то да добије награду, већ га пре треба кривити за чињеницу што је до тада друге неправедно лишавао тог новца. Штавише, он је крив и за губитак живота оних који су за то време умрли од глади и жеђи. Јер он их је могао хранити, али их није хранио, већ је закопао у земљу оно што припада сиромашнима, остављајући их да насилно умру од хладноће и глади. У ствари, он је убица свих оних које је могао нахранити.“
То чак надмашује ригоризам светог Јована. Чак и ако богати разда све своје имање, он остаје убица оних које је могао да нахрани, али није. На тај начин, по према преподобном Симеону, да би се богати спасио, он не треба само да разда сав свој иметак, већ и да се каје до саме смрти у свој усрдности.
Али, нажалост, Симеон Нови Богослов у то време је био потпуно усамљен у свом покушају да размишља у духу Златоустог. Његово мишљење више није могло да измени „општеприхваћену“ доктрину, која је до тог времена постала званична доктрина цркве.
V.
У IX веку византијска теологија је пренета на руско тло. Притом, пренета је у потпуности, укључујући и „општеприхваћену“ доктрину о својини. Међутим, руски менталитет се показао као суштински различит од грчког, па су већ у XIX веку најдубљи руски мислиоци почели да изражавају критичке погледе на византијско друштво. То су били А. С. Хомјаков и В. С. Соловјев.
Хомјаков, наш велики хришћански теолог и философ, говори ове непријатне речи:
„Хришћанство је живело у Грчкој, али Грчка није живела у хришћанству. Дуго је од живог извора вере империја добијала снагу, готово невероватну, за отпор спољним непријатељима; дуго се ово изнемогло тело борило са притиском северних варвара, јужних ратних фанатика и дивљих племена централне Азије; али се није могло уздићи и ојачати за нови живот, зато што упорни остаци антике нису били у стању да приме пуноћу хришћанског учења“ /1:49-50/
А ево шта он каже о византијском друштву:
„По целом друштву се шири карактер отуђености људи једних од других; себичност и тежња ка приватним користима постали су карактеристична црта Грка. Грађанин је, заборављајући отаџбину, живео ради користи и частољубља; хришћанин је, заборављајући човечанство, молио само за лично спасење душе; држава је, изгубивши своју светост, престала да оличава моралну мисао; црква је, изгубивши свако активно дејство и чувајући само мртву чистоту догмата, изгубила свест живе снаге и памћање свог узвишеног циља. Наставила је да тугује са човеком, да га теши, удаљава од пролазног света; али се више није сећала да јој је поручено да изгради зграду целог човечанства. Таква је била Грчка, такво је било њено хришћанство, када је Бог одлучио да пренесе семе живота и истине на наш Север. Византијско свештенство није могло да развије у Русији зачетке грађанског живота, о којима нису знали ни у својој земљи. Заволевши најпре манастире, као што рекох, невољно, Грчка је дошла пред нас са својим предрасудама, са љубављу према аскетизму, позивајући људе да се покају и усавршавају, трпећи друштво, али не благосиљајући га, покоравајући се држави тамо где је била, али не градећи је тамо где је није било” /1:50-51/.
Соловјев је још изричитији:
„Читав систем хришћанске Византије представља непомирљиви раскол: с једне стране, видимо овде цркву као носиоца божанских елемената и истине Христове, а са друге стране – полупаганско друштво и државу засновану на римском праву. Не само да није било унутрашње кохезије између ове две стране, већ није било ни тежње да се оне доведу у сагласно јединство“ /2:99-100/.
„Грађански систем Византије је грешио у томе што је заједно са божанским принципом озаконио људски принцип, неусаглашен са првим, а монаси су грешили у томе што су сасвим укинули људски принцип, док се хришћанска истина састоји управо у усаглашавању оба принципа“ /2:101/.
„Византијска трансформација Римске империје, коју је започео Константин Велики, проширио Теодосије и која је добила коначни облик под Јустинијаном, резултирала је хришћанском државом само по имену. Закони, институције и делом јавни морал – све је то задржало поједине одлике старог паганства.
Ропство је и даље постојало као легални институт; а одмазда за злочине (посебно за политички недоличне радње), предвиђена законом, одликовала се рафинираном окрутношћу“ /3:245/.
„Развојили су религиозно друштво од секуларног друштва: прво су затворили у манастире, а forum су оставили паганским страстима и законима. Несторијански дуализам, осуђен у теологији, постао је сам темељ византијског живота” /3:262/.
„Ова дубока противречност између исповеданог православља и практиковане јереси био је почетак смрти за византијску империју. У томе је прави разлог њене пропасти. Било је праведно да она пропадне, а праведно је било и то што је настрадала од руке Ислама. Ислам – то је доследно и искрено византијство, ослобођено свих унутрашњих противречности. Он представља отворену и потпуну реакцију источног духа против хришћанства, систем, у коме је догма уско повезана са законима живота, у коме се појединачно веровање налази у потпуном складу са политичким и друштвеним системом” /3:263/.
Теми пада Византије Соловјев се враћао више пута:
„…у Византији… није постављен никакав виши задатак везан за живот друштва и за државну делатност. Несавршенство је свуда присутно, и Византија је настрадала, наравно, не зато што је била несавршена, већ зато што није желела да се усавршава“ /4:564/.
„Појединачне појаве нечовечности и разврата, ма колико биле бројне и уобичајене, саме по себи нису биле довољна основа за коначни пад Византије. Али потпуно ћемо разумети тај пад, ако обратимо пажњу на следећу околност. Током читаве чисто византијске историје (то јест, од одлучног одвајања источног хришћанског света од западног – било да то датирамо са XI или већ са IX веком) не може да се укаже ни на једну јавну активност, ни на једну општу меру владе, која би била усмерена на било какво значајно побољшање друштвених односа у моралном смислу, било какво унапређење правног стања у складу са захтевима безусловне истине, било какво унапређење друштвеног живота унутар царства или у његовим спољним односима – једном речју, овде нећемо пронаћи ништа на чему би се могли приметити макар и слаби трагови вишег духа који покреће светску историју. Нека су и злодела и разузданост неких људи били уравнотежени добрим делима других и молитвама светих монаха, ипак ова потпуна и свеопшта равнодушност према историјском чињењу добра, извршавању воље Божје у колективном животу људи – ничим се није уравнотежавала нити искупљивала“ /4:564-565/
„Показавши се безнадежно неспособном за своју високу сврху – да буде хришћанско царство – Византија је губила унутрашњи разлог свог постојања“ /4:565/.
Соловјев је сматрао да је Бог поставио изградњу хришћанског друштва као националну идеју Византије. Међутим, без обзира на стварање храмовног хришћанства и његово сједињење кроз „симфонију“ са државом, интегрално хришћанско друштво није створено. А разлог је, по његовом мишљењу, у томе што није извршена истинска христијанизација друштвених односа, која се остали полупагански.
Православни верници прихватају источну теологију доживљавају као несумњиву, неоспорну истину. И је заиста тако. На истоку је развијена догматика хришћанства, разрађена је аскетика, створена литургика. Ипак, у области моралне теологије тако нешто се не може са поузданошћу рећи. Јер управо је у Византији, почев од V века, и управо од стране византијских теолога, измењена парадигма односа цркве према имовинском питању од светоотачке концепције на «општеприхваћену». То је био корак наниже на моралној лествици, јер је фактички од принципа БД, тј. Бог-Друштвена својина (видети део V првог чланка овог циклуса) дошло је до помака ка принципу БМ (Бог-мамон).
И то се догодило на Истоку већ у V веку – раније него код католика (у Католичкој цркви је до XIII века преовладавало учење да је друштвена својина изнад приватне). Ипак, касније, већ у 20. веку, у смислу отпадништва, католици су „прешли у вођство“ и коначно пали на позицију формуле БМ (то се догодило у понтификату Јована Павла II). Што се тиче протестантизма, он је дошао на свет са концепцијом свете приватне својине, па дакле и са принципом БМ.
Шта се догађало у Руској цркви, која је после пропасти Византије фактички одређивала живот православља – то питање ћемо се постарати да размотримо у закључном чланку овог циклуса.
Литература
- Хомяков А.С. О старом и новом. // О старом и новом. Статьи и очерки. М.: «Современник». – с. 41-55.
- Соловьев В.С. Великий спор и христианская политика. // Сочинения в двух томах. Т. 1. – М.: Правда. 1989. – с. 59-167.
- Соловьев В.С. Россия и Вселенская Церковь. Минск. Харвест, 1999. – с. 234-524.
- Соловьев В.С. Византизм и Россия //Сочинения в двух томах. Т. 2. М.: «Правда», 1989. – С.562-601.
- Протодиакон Владимир Василик. Социальные взгляды преп. Симеона Нового Богослова
III део. Русија – царска, совјетска и постсовјетска
I.
Руска цивилизација је битно другачија од грчке (византијске), и зато се питање односа Руса према мамонизму показало као много важније и много трагичније.
Мора се рећи да су се у западном свету, углавном католичком, такође активно бавили проблемима праведне економије и уопште правилне структуре друштва. Светски су позната дела «Утопија» Томаса Мореа и «Град Сунца» Кампанеле. У тим радовима се заснива идеја нове организације друштва засноване на синтези религије и комунистичког живота. Иако Бог није одбачен, већ је стављен у први план, таква идеологија била је супротна ставу католичке цркве, јер је она приватно власништво сматрала неопходним темељем друштва и одбацивала је социјализам и комунизам. Озбиљна конфронтација између идеологија довела је до тога да је на крају религијска компонента истиснута из учења социјалиста. То се јасно може видети из последњег најпопуларнијег социјалистичког учења – марксизма, где је хришћанска религија проглашена „опијумом за народ“ (или тачније, „опијумом народа“).
Социјалистичка идеологија је доспела у Русију у другој половини XIX века у већ атеистичкој верзији, али је и у таквом облику стекла огромну популарност. Са њеним доласком у Русију у нашим богословским часописима појавили су се бројни чланци против социјализма /1/. Штавише, аутори су тамо проналазили само „сатанизам“ и инсистирали на томе да је атеизам социјализма органски – да долази из суштине социјалистичке идеје (што, наравно, није тачно). Истовремено, вршена је апологија приватне својине и капитализма. Али све је то само ојачало револуционарни покрет.
Неколико речи о револуционарима. У православној литератури је уобичајено да се они приказују као демони из пакла. Али, у суштини, то је била типична руска појава – борба за правду. Револуционари су добро знали да друштвени систем треба променити, али да неће бити дозвољено да се то уради мирно. Зато мора да се делује силом, чак и ако је то против заповести „не убиј“. Чистоћа њихових намера и спремност на жртвовање су несумњиви. Али њихова правда нестаје када је замени жеђ да се све решава помоћу револвера. А такође када започне ругање вери. Али управо томе их је водила логика борбе мањине против већине.
Заиста, погледајмо њихову идеологију: она се у првој апроксимацији изражава „формулом“ АД (Атеизам и Друштвена својина), а идеологија њихових противника конзервативаца – управо супротном: БМ (Бог и мамон). Авај, свака од страна је била само делимично у праву – јер једина исправна „формула“, како смо објаснили у првом чланку, је БД (Бог и Друштвена својина). Али друштвене снаге биле су подељене по другој линији… Стога је сукоб био неизбежан и био је бескомпромисан. Револуционари су победили и Русија је ушла у нови период свог постојања.
II.
Без обзира на привидну хаотичност историјских догађаја, у њима увек треба настојати да се прочита Божја воља. Она се по правилу изражава и у Божјем Суду и у Божјем благослову, који историју изводи на нову стазу. Божји Суд после Октобарске револуције види се у кажњавању свих основних сила старе Русије.
Руски народ је био кажњен жалостима и друштвеним катаклизмама за богоодступништво. Није тајна да је последње године пре револуције карактерисао значајан пад вере. Зато и атеизам револуционара није изгледао народу као нешто неприхватљиво.
Руска власт је кажњена због погрешне оријентације ка развоју капитализма, која се спроводила од 1861. То је за Русију био пут у ћорсокак, и Господ није дозволио да се то оствари.
Најзад, црква није кажњена због догматских јереси, већ због погрешне моралне позиције (БМ), коју је она предлагала руском друштву. Црква не само да се није борила против мамонизма, већ и није у њему видела грех. Као, има богатих, а има и сиромашних; богати треба да дарују, а сиромашни да благодаре. Права идила – на речима, наравно. А на делу, људски пад водио је богате до још већег богаћења, сиромашне до даљег сиромашења, а цео капиталистички систем је ту неједнакост претварао у озакоњену стварност. И све је то црква освећивала. На речима, црква је признавала „општеприхваћену“ доктрину (а не, не дај Боже – Златоустову). А на делу се тежило што скоријој победи капитализма. Добро је позната епизода када се, одмах након абдикације Николаја II, црква заклела на верност буржоаској привременој влади и објавила „Посланицу Светог синода“, у којој је позвала све православне да „верују“ новој влади. Укратко, Црква је тада стала на страну богатих, а Христос је увек био на страни сиромашних.
Револуционарима је Господ подарио победу. Јер је видео да они предлажу једини исправан приступ борби против мамонизма – рушење мамонског система и изградњу новог друштва које поставља препреку овом злу. И без обтира на то што су бољшевици у принципу били атеисти. Јер су као резултат, морални темељи совјетског система били ближи Христу него лукави морал од цркве освећеног капитализма. Тако се догодило да је реални покушај да се човек ишчупа из канџи мамона био ближи Богу него формално поштовање Бога без љубави према већини људи (тј. сиромашним). Ближи – али привремено (о томе ћемо још говорити).
III.
Бољшевици су интуитивно схватали да је социјализам – високозахтевни систем. А то схватање је дошло одмах после неуспеха директног увођења комунизма 1918-1919. у предузећима. Показало се да су људи потпуно неспремни, да човеков пад није нестао, без обзира на промену друштвених односа. Бољшевици су схватили још једну ствар – да је само религиозни социјализам стабилан, јер се не креће по површини, већ се дубоко усађује у срца и душе. Стога су почели да идеологији «АД» придају својства квазирелигије. Ми, људи из СССР-а, добро знамо како је „светост“ придавана делима Марка и Енгелса, нових револуционарних „светаца“, парадама, конгресима, сахранама, у покушају да се њима насилно замене хришћански обичаји.
Можда баш зато, а можда и зато што је, иако у својеврсним одломцима, али је ипак одражавала вечне јеванђељске вредности (и то упркос свом атеизму), совјетска идеологија је функционисала: људи су веровали у њену истину и чинили славне подвиге, при чему не само у материјалној области, већ и у душевно-менталној – совјетска уметност је створила изузетну плејаду уметника, писаца, сликара. Али највећа победа совјетске идеологије остварена је у Великом отаџбинском рату, па о томе треба више и рећи.
Подвиг совјетског народа у Великом отаџбинском рату је изузетан феномен у светској историји. Никада раније у размерама стотина милиона, људи нису испољили такво јединство, такву одлучност да се победи, такав масовни хероизам. Ту било које речи дивљења и захвалности изгледају недовољне. Али на рачун чега је овај највећи супер-подвиг био извршен? На рачун јединства народа на основу социјалистичке идеологије. Наш народ се борио не само за Русију, већ за Совјетску Русију. Уосталом, слоган са којим су умирали наши војници – „За Домовину! За Стаљина!“, значио је да се народ бори за своју домовину и за совјетски систем, који се персонификовао у лику Стаљина. На ниво виши од од Победе 1945, руски дух се више није подизао. Брза обнова земље и стварање нуклеарног штита, чини се, отварали су СССР-у сјајне перспективе. Али догодило се другачије …
IV.
Стаљин је умро (убијен), Хрушчов приграбио власт, и од тог тренутка земља полако почиње да креће низбрдо. Идеологија која је људе водила у одсудну битку пре десетак година, сада почиње да бледи. Шта је разлог за то?
Може се наводити много историјских, политичких и других световних разлога, али главни разлог лежи у одвајању идеологије од Бога. Темељни недостатак марксистичке идеологије од момента њеног настанка, био је њен атеизам, порицање Бога као више силе која човека благослови на истину, правду. Истина је са Богом; човек, као икона и подобије Божје, светли само одраженом истином. Зато и идеологија, ако ју је створио човек, може да укључи у себе само делимичну истину. Таква делимична, ограничена истина била је и у марксистичкој идеологији, али сачувати ту истину од вулгаризације може се само ослонцем на Бога. А тог ослонца није било.
И зато, када је земља ушла у период мира, пала људска свест је почела да умртвљује совјетску идеологију, да прави од ње догму, мумију и да на томе прави каријеру. С друге стране, почели су да се појављују њени критичари, тајни и јавни. Увече су, по кућама, почеле да се изговарају речи „култ личности“, „тоталитаризам“, „ГУЛАГ“ и сличне, из дисидентског лексикона. Тамо је истине (у вишем смислу), било много мање, али се то урезивало у људску свест која је пала. То се наставило и јачало, за време Хрушчова и раног Брежњева.
А већ за време касног Брежњева колапс идеологије је почео да се претвара у промену принципа друштвене својине – оне основе на којој се заправо и градила борба против доминације мамона. Појавила се сива економија, многи партијски конвертити су желели не само да управљају производњом, већ и да буду власници фабрика. А када је на власт дошао Горбачов, са циљем да сруши совјетски систем одозго, ти љубитељи приватне својине су постали буржоазија и преузели власт. Велика држава није била само опљачкана, него је разваљена много страшније, него што је планирао Хитлер.
Истина, ипак, мамон није успео да оствари коначну победу. У страшним 90-им, када нису исплаћиване плате, када су инжењери и научници преживљавали, продајући свој веш на пијаци, када су се медији надметали у лагању и пљувању на СССР, наш народ је издржао и сачувао, ако не совјетски систем, онда само постојање Русије. Она сада, иако је капиталистичка, иако је зависна од господара новца, иако је ружна и сиромашна, ипак живи. А шта ће даље бити са Русијом, само Бог зна.
V.
А наша православна црква? Како се она односи према греху мамонизма? И посебно, према савременом оваплоћењу тог греха у лику капитализма? Покушајмо да утврдимо.
Ако питате читаоце да ли су на проповеди у храму чули осуду мамонизма, сигурно ћете добити негативан одговор. Наша црква познаје среброљубље као лични грех, познаје мамона као паганског бога богатства, познаје економију као нешто етички неутрално и чак часно; али мамонизам, као друштвени грех укључивања људи у ужасан систем потчињености богатству, не зна; и ствар није у самој речи (можете узети неку другу), него у појму. Али среброљубље и мамонизам су две различите ствари. Среброљубље (похлепа) је лични грех везаности за богатство. За њега носи одговорност конкретни човек. Мамонизам је друштвени грех. То је грех који је ушао у друштво (разуме се, кривицом грешних људи) и тамо се укоренио. Људи умиру и рађају се нови, али мамонизам хиљадама година мучи људе који живе у друштву. Одговорна за њега није једна особа, већ цело друштво. А разлог за то незнање је јасно видљив: одрицање учења о друштву. На речи «хришћанска социологија», православни слегну раменима, а живахнији и интелигентнији међу њима ће рећи: „то није у православној традицији, свети оци о томе нису говорили. Значи да је то јерес, сатанизам“. Али друштвених грехова је море – и шта сад? Црква за њих не зна и не би требало да зна? „Да“, наставља интелигенција, „Све ми је дозвољено, али све не користи“(1. Кор. 6:12). «Све нас то удаљава од циља хришћанског живота – спасења душе». И свештеници ће потврдити: „било шта, само не политика!“ На тај начин, мамонизам, најтежии грех човечанства, остаје изван видног поља православне цркве.
Ситуација је следећа. Формално, наша црква сада исповеда „општеприхваћену“ доктрину. Документ који је црква усвојила пре 20 година, „Основе социјалне концепције Руске православне цркве“, у духу компромиса карактеристичног за „општеприхваћену“ доктрину, каже: „Државна, друштвена, корпоративна, приватна и мешовити облици својине су у различитим земљама различито укорењени током историјског развоја. Црква не даје предност ниједном од тих облика“ /2:36/. Али каснији документи нам показују да је црква фактички већ прешла на позиције формуле «БМ», настојећи да не критикује мамонизам. А разлог за то је банално прост – црква је постала зависна управо од људи везаних за мамона, који сада финансирају цркву! Одувек је тако било у Русији – богати су даривали цркву у нади да ће Бог видети њихову жртву и опростити им грехе. Тако и сада – црква, посебно у великим градовима, зависи од приватних спонзора и притом свих врста – и дубоко православних, а и не особито. Црква се толико навикла на њих да више не може да их одбије, а и не жели.
Све ово аутор каже без икаквог подсмеха, а са болом у души. Како то? Да ли се црква, позвана да осуди грех, на чудесан начин не противи најзлобнијем људском греху и прећутно га одобрава? Али ако је тако, онда ће борба против грехова личити на вађење воде из бунара решетом.
И треба посебно нагласити да ствар овде уопште није у среброљубљу наших свештеника. Напротив, већина њих су – сиромашни. Ствар је у томе да црква не види проблем у доминацији мамона, који је захватио читаво друштво и обогаљује људске душе. Црква о томе ћути, али људи не ћуте. Они постепено увиђају и разумеју, да су ступивши у капитализам, загазили у смрдљиву мочвару, која покушава да све и свја одвуче у пакао. И видевши тако лојалан однос цркве према овој страшној појави, они све више и више губе поверење у цркву – „Ако, дакле, у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам повјерити истинско?“ (Лк. 16.11).
И неће бити оправдања пред Богом у незнању – све донедавно сви смо прошли кроз ово. Уосталом, историја непријатно сведочи да је управо за грех подршке мамонизму, који је црква себи дозволила пре револуције, Бог цркву казнио у совјетско време – кажњена је тешким прогоном (више о томе у /3/). Нажалост, још није дошло до адекватног разумевања ове чињенице у црквеним круговима. Црква је споља просто попустила пред силом, али изнутра је остала са својим увреженим мишљењем (да само приватно власништво може бити основа живота у свету). И сада све остаје по старом: грех мамонизма црква и даље одбија да види.
Ипак, надамо се да је то само дуготрајно искушење, које ће наша црква на крају крајева превазићи.
Литература
- Н.В. Сомин. Спор о социализме в Русской церкви (по публикациям конца XIX – начала XX вв.) http://chri-soc.narod.ru/Spor_soc.htm
- Основы социальной концепции Русской Православной Церкви. М.: 2000. – 88 с.
- Николай Сомин. «По грехам нашим». О причинах гонений на Церковь в XX веке. http://chri-soc.narod.ru/po_greham_nashim.htm
Изворник:
https://ruskline.ru/analitika/2020/04/30/glavnyi_greh_sovremennogo_chelovechestva
https://ruskline.ru/analitika/2020/05/06/glavnyi_greh_sovremennogo_chelovechestva
https://ruskline.ru/analitika/2020/05/14/glavnyi_greh_sovremennogo_chelovechestva
Николај Сомин (1947) је руски теоретичар православног социјализма, по образовању математичар и богослов, аутор мноштва чланака и више књига, од којих је најпознатија „Православни социјализам као руска идеја“.