На сахрани Мире Марковић, 20.04.2019. у Пожаревцу, Владимир Кршљанин је најпре прочитао саопштење Међународног комитета „Слободан Милошевић“, па је затим рекао:
И неколико речи са моје стране.
Упознао сам Миру заиста тек кад је Слоба ухапшен. Започела је тада тешка борба и велики напор свих нас везан за његову хашку епопеју. Та битка још није завршена и зато ни наше дружење није престајало, све до скора. Последњи пут смо се видели 1. фебруара у Москви. Није никада престала да испољава најлепшу опредељеност за људску лепоту и друштвену правду, због чега ју је Слоба толико волео.
Ми смо данас на светом месту. Светом, из три разлога.
Прво, ово је место Слобиног вечног починка и ходочашћа Срба и добрих људи из целог света.
Друго, ово је кућа у којој се ујединио српски подвиг 20. века. Онај, из Балканског и Првог светског рата, преко православног домаћина куће Драгомира Милетића, учесника свих великих битака, и онај антифашистички, преко његово двоје деце, Вере и Михајла, који су као партизани животе положили у првим годинама Другог светског рата. Тај се подвиг ујединио у животима и великом делу Слобе и Мире, и са подвигом отпора Слобине Србије НАТО агресији, због којег нам се свет диви. Тај трећи велики подвиг не би био могућ да се није ослањао на она прва два.
Слоба и Мира су овде провели своје најсрећније дане и наставиће одавде свој пут у вечност.
Данас можемо и морамо рећи и да је Мира била последњи велики српски делатни револуционар партизанске традиције и хуманистичког усмерења.
И треће, ово је кућа коју је саградио и у којој је, много пре Драгомира Милетића, живео војвода Миленко Стојковић. У суседној кући је живео војвода Петар Добрњац. Због свог дубоког уверења да Србија има будућност само сједињена са Русијом, обојица су прогнани из Србије и умрли у изгнанству у Русији. И сахрањени су на Криму.
Слободану Милошевићу, који је био први српски вођа који је започео процес државног уједињења Србије и Русије, хашки џелати нису дозволили да оде на лечење у Русију, а Мира Марковић је у Русији преминула.
Верујемо да њихове жртве неће бити узалудне и да западни ветрови више неће шибати Србију ни Србе из Србије прогонити. Данас, на Лазареву суботу, није време смрти, него време васкрсења – слободне, праведне и лепе Србије у слободном и праведном свету, чему је Мира посветила свој живот. Слава јој и покој њеној напаћеној души!