Отац нове Mоскве – Јуриј Лужков (1936-2019)
Као градоначелник Москве од 1992-2010. године Јуриј Лужков је обележио читаву једну епоху. Москва је из рушевина СССР-а под његовом управом постала једна од најмодернијих, најбогатијих и најдинамичнијих светских престоница.
Јуриј Лужков је у том периоду израстао и у једног од најуваженијих и најодговорнијих политичара савремене Русије. Допринео је политичком утемељењу патриотског политичког курса, који се у Русији појавио крајем 1990-их и под утицајем западне агресије на Србију и нашег отпора. Заједно са славним Јевгенијем Примаковим основао је 1998. политички блок «Отаџбина – сва Русија» (Лужков и Примаков су били копредседници), који је постојао четири године и из којег је настала данас владајућа «Јединствена Русија», којој се Лужков прикључио и остао у њеном најужем руководству до окончања своје политичке каријере 2010. године.
Биће потребно много времена многим руским истраживачима да изуче и оцене резултате и достигнућа овог историјског корифеја. А ми можемо да будемо поносни што су СР Југославија, Србија, Београд и Косово и Метохија у Јурију Михајловичу све време имали искреног и нескривеног пријатеља, чију отворену подршку, помоћ и спремност на сарадњу нису увек умели или могли да довољно искористе.
Суштину свог односа према Србији, Јуриј Лужков је најбоље сам описао у ауторском тексту у листу «Известија», објављеном 20. марта 2006, после смрти Слободана Милошевића, коме је у месецима пре тога, и захваљујући свом градоначенику, Москва јавно понудила и гостопримство за лечење и место за последње почивалиште.
Сећамо се данас овог великог човека и његових погледа о нама, да би му и у Србији била створена вјечнаја памјат.
Владимир Кршљанин
Јуриј Лужков: Хроника најављене смрти
У свом родном граду Пожаревцу – 80 километара од Београда, што је за нас близу – нашло је своје земно упокојење тело Слободана Милошевића. Душа Милошевића ће узлетети високо, на Божји суд, који је недоступан тужиоцима Хашког трибунала.
О смрти је написано много. «Блажен је, ко је пао, као момче Ахил, лепотан, смео, млад и блистав» – писао је песник пре 200 година. Бивши председник Југославије није био ни момче ни лепотан, али је пао у истинској бици, сам се борећи за част српског народа и своју сопствену – тако ће, убеђен сам, данас рећи и у Србији и у Русији људи који не верују Западу на реч. Неки од њих су већ ставили Слобин лик на иконе.
Нисам спреман да дајем коначне оцене живота и делатности Слободана Милошевића. Ми, политичари и администратори, који се кувамо у котлу свакодневних проблема – најнезахвалнија смо врста за високе оцене. Али политичари, као и сви људи, на разне начине пролазе и завршавају свој животни пут. Недавно су, један за другим, два наша бивша председника прославили своје округле рођендане. Сукобљавајући се међу собом, они су заједно разбили нашу земљу и нанели јој такву штету, какву јој нису наносили ни најстрашнији освајачи. Али то није утицало на њихов апетит и самопоштовање. Видимо како старе удобно и са почастима, окружени родбином, спонзорима и поштоваоцима. Многаја и благаја им љета!
Слободан Милошевић, који се како је најбоље умео борио за своју Југославију, грешио и спотицао се, али, на крају није сагнуо главу ни пред пристрасном Европом, ни пред 66 тачака оптужнице, сигурно ће у сећању свог народа заузети најбоље место. Много боље од оног које су његовом ковчегу одредиле ситне душе у властима његове земље, опседнуте обрачуном са Милошевићевом породицом и његовом успоменом. А имамо право и да укажемо на оне због којих је Слободан Милошевић задобио венац мученика. Честитамо лидерима НАТО, који су избомбардовали Југославију, западној штампи и телевизији и, наравно, госпођи Карли дел Понте, хашким лекарима и судијама који су заувек прославили то особито «хашко правосуђе».
Каже се: ко је упозорен, он је спасен. Када је Запад откупио Милошевића, као ствар, од власти Србије постављених уз западну помоћ, написао сам за «Известија» чланак-упозорење «Не питај, за ким звоно звони». Цитирам: «У сали Хашког трибунала, сви великаши земаља НАТО ће вероватно, супротно својим првобитним плановима, ступити са њим, Милошевићем, у двобој као са «свргнутим величанством» у једнини. Од када је света и века, слике оваквих неравноправних сукоба погађају људску душу. Уз то, Запад ће морати да се жестоко потруди да представи суду своју сопствену улогу у систематском десетогодишњем разбијању Југославије као успешно конструктивно ангажовање у регулисању конфликта, као покушај – из чистог алтруизма – да помогне њеним народима да реше своје унутрашње проблеме. У безумној жељи да изведу Милошевића пред свој суд, са њиме се обрачунају и тако «затворе тему», учесници бомбардовања Југославије су, не приметивши то, сами себе поставили на оптуженичку клупу поред онога који је са ње отишао неосуђен».
Пре пет година ми наравно нисмо све могли знати: да ће Зоран Ђинђић, који је предао Милошевића у Хаг, погинути пре Милошевића, и то од српске руке; да ће Запад спроводити тако задивљујућу економију, одуставши од обећаних кредита и помоћи осрамоћеној издајничкој влади Србије; да одлазак Милошевића неће олакшати живот Србима на Косову, а да ће та покрајина, супротно свим споразумима, данас бити на пет минута од независности. Али смо наслућивали да Слободан Милошевић неће изаћи жив из хашке тамнице. Покушај да се правним средствима за Србе и њиховог лидера прикује улога жртвених јараца за све што се десило на Балкану није успео – највише захваљујући Милошевићу. Он је поставио своје тамничаре у безизлазни положај: нису могли да га осуде, а да га ослободе – нипошто. Године, које је свргнути председник провео у тамници, биле су године његове унапред планиране и најављене смрти. Да ли су га отровали или су му само ускратили лечење – важно је за истрагу, али не и за разумевање суштине онога што се десило. Слободана Милошевића су водили ка смрти и на крају су га убили. Пре пресуде.
То ритуално убиство утиче и утицаће не само на будућу судбину српског народа и државе. Оно намеће оштру границу покушајима моћника да осуде слабије и натерају све да буду усхићени њиховом праведношћу. Такви међународни судови над владарима одстрањеним са власти уз помоћ страног мешања, над одбаченим народима и неразумљивим културама, знамо, могу још да потрају. Али сумња је посејана – чак и у очима присталица наднационалног правосуђа.
И да се вратим најважнијем. Ономе, што ме данас узбуђује ништа мање него пре пет година: «Дубоко сам узнемирен догађајима у Југославији и молим се да она опстане и издржи то ново искушење. Али ништа мање нисам узнемирен све дубљом провалијом између Русије и Запада у оцени догађаја на Балкану – сувише добро осећам како наш народ не прихвата двоструке стандарде, двоструки морал, лицемерје у односу према Југославији. Разилажење у том питању са Западом – основана сумња у праведност новог светског поретка – разочарање у вредности које су нам заједничке са Западом – то је тај ланац закључивања, који ја, као градоначеник једне од европских престоница, не бих желео да допустим. Јер ми ипак такође припадамо Европи, Западу, бар за оне који живе источније од нас. И заблуде Запада, и то што он са моралне тачке гледишта није у праву, а што се тако оштро осећа у Русији – повод је за нашу најозбиљнију бригу, а не за злурадост.
Не питај за ким звоно звони. Оно звони за изгубљеном праведношћу».
Извор: