Јелена Пањина: Има ли Русија меку моћ?

Зашто за седам година није било могуће претворити Донбас у наш излог за остатак Украјине? Зашто штампа редовно извештава да су украјински олигарси из окружења Јануковича враћени у тамошње пословне шеме? Зашто Русија седам година није могла да одлучи да призна ЛДНР, него људе осуђује на гранатирање и неизвесност?

О томе у ауторској колумни за ПолитНавигатор пише Јелена Пањина, депутат Државне Думе Руске Федерације и директор Института РУССТРАТ.

 

Сва ова питања уопште нису празна: политика према Донбасу претворила се у прилично затворену сферу, где се мењају куратори, а у народу расте разочарање и умор. Изненада се појављују стари ликови из Јануковичевог филма и почињу да претендују на утицај. Чини се да све иде некако по инерцији и да је препуштено на милост и немилост конкурентским утицајним групама.

Недавно је слање луганског трамваја на отпад изазвало у јавности велики одјек. На Интернету се примећује невероватна радост због тога на украјинским друштвеним мрежама и збуњеност становника Луганска. На крају крајева, трамвај је симбол града, његове историје. Чак и у опкољеном Лењинграду постојао је трамвај, а то је био знак да је град жив.

Можда је трамвај у Луганску дотрајао. Али зашто нико није разумео какав политички значај има трамвај за Луганск који је на првој линији фронта? И за оно што називају „Руским свет“, тамо где покушавају да га униште?

Замена јефтиног еколошког градског трамваја приватним минибусима и аутобусима је политичка грешка локалне власти. То није најбољи начин за оптимизацију градског саобраћајног система. Ако је у Луганску било целисходно да се обнове трамваји, Русија је у томе могла да помогне. То не само да би била помоћ градском саобраћају, већ би и у Руској Федерацији и у ЛДНР наишло на одобравање.

Руска спољна политика у блиском иностранству (овако у Русији зову земље бившег СССР – прим. прев.) понекад пати или од прекомерне великодушности или од претераног прагматизма. Политика према Донбасу је постала сувише пасивна. Ово је још један геополитички ресурс који се не сме протраћити.

Преговори о судбини ЛДНР могу трајати годинама, али тамо је већ одрасла нова генерација младих људи, која је пуна скептицизма и у ЛДНР не види будућност за себе. Они одлазе, с тим да се никад не врате у Донбас – неки у Русију, а неки у Украјину.

Ко ће, како и чиме попунити настали вакуум? И да ли Русија може да дозволи пузајућу деградацију Донбаса без адекватне процене размера геополитичке штете од таквог сценарија? Ако неко верује да је главно мерило успеха Русије укидање санкција ако се Донбас врати у Украјину и сматра да ће Јануковичеви људи бити поуздани савезници, онда је то грешка.

Украјински олигарси – то је дијагноза; они никада неће бити поуздани савезници. Донбас неће примити у Украјину без тоталног уништења целокупне руске инфраструктуре, а санкције никада неће бити укинуте, јер ће постати јасно да су ефикасне.

Без обзира како се развијала судбина Донбаса, он мора бити реално интегрисан у руску економију, јер је фактички део њеног духовног простора. Донбас је лакмус тест наше меке моћи. Ако негде уопште и буде њеног резултата, онда ће то прво бити Донбас.

 

 

https://www.politnavigator.net/est-li-u-rossii-myagkaya-sila-posmotrite-na-donbass.html