Кршљанин се води за оном максимом Достојевског, коју изговара Иван Карамазов, „не рађа се вера услед чуда, већ чудо услед вере“. Ако сачувамо веру и моралне вертикале, биће и економског раста, и инфраструктурног развоја, благостања и социјалног збрињавања. Само народи који знају ко су, одакле су, шта бране и по којим правилима живе, могу имати достојанство, непомућену веру и представу о својој улози у свету, што је предуслов сваког развоја. Уместо агресивно наметане неолибералне парадигме, Кршљанин инсистира на православној парадигми, као јединој могућој за Србе и Русе, што је оквир за нашу будућу билатералну комуникацију, али и основа за окупљање осталих православних народа, у неком савезу или коалицији, као и темељ за покушај зидања неке нове Европе.
Или, у блажој, скомнијој варијанти, то може бити канал за осигуравање сталног утицаја православних народа на Запад.
Зато, када је ово своје сочињеније насловио „Србија и Русија – аргументи за нову политику“, Кршљанин је у фокус исправно ставио Београд и Москву, анализирајући различите аспекте и предложио нека решења, али истовремено оваквим насловом изоставио да прикаже и како у деловима рада заправо обухвата далеко шире теме, и по географском и по интелектуалном опсегу. За мене је то највећи и најважнији квалитет његових идеја, пошто се српско-руски односи не сагледавају мимо света, а чак се и имплицира шта би наша заједничка улога у новом свету или неком новом светском поретку, могла бити.
Морамо увек имати у виду контекст међународних односа, међудржавних односа, контекст времена у коме радимо, у ком се боримо и своје односе градимо. Имамо заједничке непријатеље – Кршљанин то одлично схвата и зато изводи правилне закључке. И зато, негде код њега провејава: заједно ћемо, као православна цивилизација, обликовати данашњи свет и сутрашњицу међународних односа.