Гагарин је црвени анђео. Одлетео је на небо као човек, а вратио се као анђео. Он је голуб, којег је Ноје пустио из своје барке на врхунцу потопа. Голуб се вратио назад, носећи у кљуну зелену гранчицу и на барци су сазнали да је близу Обећана Земља. Он је одлетео на небо, мислећи да раја нема, али се вратио на Земљу са вешћу да рај постоји. Он је донео човечанству кључеве од рајских врата.
«Ми смо ковачи, наш дух је млад, и ми кујемо кључеве среће». Гагарин је кључ среће. Његов лет је врхунац Црвене ере. Он је својим летом искупио све ужасне напоре руског XX века: чудовишну кланицу Грађанског рата, муке разореног сељаштва, крцкање костију у време петољетки, звекет ланаца у логорима ГУЛага, безбројне гробове година рата, градове претворене у пепео, натчовечански напор народа да после уништавајућег рата обнови свој народни живот. Када је чуо за Гагарина, народ је поверовао да патње и муке нису узалудне, да имају краја, да постоји велика васионска радост, васионска срећа. Гагарин је био совјетски Атанасије Никитин, који је лутао далеко, иза три космичка мора и вратио се са златним ореолом око главе.
Гагарин је један од најважнијих руских кодова, такав, као што је код «Пересвет» или код «Пушкин». Гагарин је велики сањар, који је чуо светски зов, који подстиче човека да напусти родна места, родна села, родне космодроме и да крене у трагање за Земљом Обећаном, у трагање за Небеским Царством. Јермак је Гагарин, Фјодор Коњухов је Гагарин, цео руски народ је Гагарин, који је пре хиљаду година кренуо у своје космичко лутање и преко црних рупа, метеорских киша, смрти звезда и галаксија креће ка свом тајном сну – идеалном битисању, где нема несрећа, насиља, нема смрти, већ има само љубави и божанског стваралаштва, где човек човеку, наравно, није вук, па чак није ни брат. Где је човек човеку – бог.
Данас за нас Гагарин није јунак из прошлости. Он је јунак будућности. Ми знамо да се међу нама већ родио Гагарин, који ће нам се јавити, али не обавезно у скафандеру уз грмљавину са космодрома. Он ће доћи изненада, као што нам је дошао Крим и – ошамутио, запрепастио, усхитио. Крим као руско чудо, које нам је дато за све што смо претрпели, за сву таму, коју смо поднели после пропасти Совјетског Савеза. То је чудо, које нам је даровано и постоји у нама, као најважнији руски код.
Чудо долази ономе, ко изискује чуда, труди се у име чуда, рида у име чуда, и не посусутаје. Морнар који је гинуо на «Курску» послао нам је на растанку писамце са поруком «не треба очајавати». Дагестанац, који је, пре него што су га стрељали бандити, позвао: «Радите, браћо». Официр за ваздухопловно навођење Александар Прохоренко, који се борио у Сирији, викнуо је у радио, када су га опколили бандити: «Позивам ватру на себе».
Њима ће се јавити чудо. Чудо ће се јавити онима, који позивају ватру на себе. Руски народ у сва времена позива ватру на себе. Прима на себе сву светску таму и претвара је у светло. Руски народ је космички народ. Њега је створио Космос зато да Руси својим великим подвизима, молитвама, открићима, жртвама не дозволе космосу да се сажме у угљенисани, умирући, апокалиптички свитак.
Руски народ пише свој велики космички летопис. И Гагарин је у том летопису – божанствени стобојни иницијал.
(Превео: В. К.)
Изворник: https://izborsk-club.ru/20914